Српски сион

бр. 2.

Стр. 49.

стири под данашњим саборским одбором. И кад човек све то узме у обзир, ваистину је „Царшрадски Гласник" згодно окарактерисао онај народ — а у тај спада и наш у карловачкој митрополији —, које га је пољоиривреда и просвета спала на манастире и њихова добра. Да не би ко помислио, да смо ми злонамерно напред речено о нагпим црквеним општинама рекли, упозорујемо на 1. бр. званичног „Српског митрополитског Гласника", у ком се у чланку: „Наши автономни основи", рекло и ово: „— —Има наших црквено-народних имања, која не стоје у грунтовницама, него стоје само на опћини. То су неке нолитичне власти узеле за основ, те та имања траже за себе, па их могу и добити. Има и таких конкретних случајева, да су привашии људи као застуиници оиЛина иодизали зајмове, те их укњижили на оиЛинско имање и ; — „осим тога на многим местимн игра одсудну улогу и несавесност, које по нашим опћинама и сувише има. У једној је опћини за 20 год одорано 30 јутара опћ. земље"; „С рачунима врло зло стоји по нашим опћинама, јер пре свега ту нема реда у самоме вођењу. — — Сад се може мислити, како тк рачуни изгледају и како се ту може онда склопити главни рачунски преглед! Може се слободно рећи, да се по таким рачунима никако не може ухватити право стање и чистота евиденције. С те стране стоје наше опћине врло рђаво, те с тога многе и страдају. Но још је најгоре то, што наше опћине и оваке рачуне не шаљу редовно на прегледање вишим властима, и то с тога, што и оне саме рачуне не прегледају свака три месеца по пропису, него прође и по више година док дође до прегледања, и то обично онда, кад их више власти нагоне. Примера ради оео : Једна велика опЛина четрнаесш година није иодносила своје рачуне на ирггледање, јер их шолико година ни сама није сасшавила и прегледала. Кад је дошло до прегледања и закључивања рачуна, било је највеће забуне, пошто се ту нико није могао наћи. Оваких ои%ина било је више у епархији , па како је ту могло бити реда? 0 предрачунима и инвентарима по нашим српоки сион

опћинана и нема спомена, или ако их има, то је са свим нетачно. —"; „— — Има наших опћина, које немају при руци ни једнога дописа свога за цело време нашега автономнога живота, — — ни у једној опћини нема нужних регистера за вођење евиденције о ономе, што је ушло у писарну и што је из писарне изишло, — Како се воде искази, види се из тога, да је по исказу једне онћине од 2000 душа било више способне деце за школу, но у другој од 8000 душа", — — „Међутим не изгледају боље и уредније ни седнички записници. — А што се ма и најлошије у занисник уведе, то се зло или никако и не извршује, те остане мртво слово". И кад се ово признаје и у самом званичном органу Саборског Одбора ; питамо по ново, је л мудро било покрећати такве опћине да се изјаве ил шго се вели „заузму положај" према „грабежу калуђерском" и рачунима манстирским! Љубав наша према нашем народу, љубав према нашим манастирима и њиховим ,,создатељима и ктиторима", међу којима су прво место заузимали смерни јеромонаси и игумани, нагонило нас је, да напишемо ово неколко речи, не би л се меродавни у 12. часу новратили с пута, којим су пошли. Рекосмо и снасосмо душу своју! Д- Р.

Радња световњака око повраћања манастира Ходоша ерпекој митрополији. Приопштио Д. Р. (Свршетак). Кад је у седници саборској од 5. Јулија 1871. читан заиисник ерпске делегације од 18. Јунија о утаначеном споразуму са румунском делегацијом, једини је Петар Чарнојевић изјавио: „да сабор не може одобрити онај акт који није свршен, те рече, да романска делегација није имала пуномоћија, да ту ствар сврши иа за то није требало ни ступати у нреговоре. Они су само хтели да виде, шта ћемо им ми дати, на сад онет може бити лицитације. Они могу иримити 300000 фор. шшо им нудимо, али за то могу они опет 4