Српски сион

Ор, 48.

»СРПСКИ СИОН."

В р . 2.

одборима а и саборском одбору; нмате власт у рукама, уиотребити је иаметно и поштено, иа ћете видети, колико уираво могу докети наши манаетири нрихода, те ирема томе и удешавајтз расходе и неспремајте својим многим неиромишљеним пздавањима милостиња и повишењима катастроФу нашим нросзетним заводима, јер ћете дочекати да ће ју вас проклшвати и они, који вас данас славе, уздижу и части приређују, а подједно од Савла ностадоше Павао, кад наступи време, да им се не ће моћи издати ни оно, што су на осеову закона, а не одлука, имали, а тиме ћеге иодједно и стати на пуг „грабежу". А то ћете моћи постићи само тада, ако узимате ствар. а не личиости иред очима. Док сте били у оиозицији Ви сте замерали саборском одбору, што се манастирски прорачупи састављају „онако од ока", и без извегптаја, у коме треба да је назначено, колико је имање сваког манастира, какве је врсте земља, колико је братство, те држасте, да би сабор требао да изашље један одбор који ће саставити оиширан извештај о нашим манастирима, и тек кад се то уради, онда ће се моћи установити правилан прорачун („Застава" бр. 118. 1897.). Па шта учинисте Ви данас? Оно исто што и пређашњи саборски одбори, једино што метнусте већи приход, управо нримање, а мањи расход, те дај Боже живота и здравља, видићемо како ће Ваш прорачун изгледати са Фактичним рачуном! Почнете л пак и Ви терати терсвенке по манастирима и пити братинство с игуманима и намесницима и частити се са супругама по манастирима, као што се радило 1871/2., године када оно народњаци управљаше манастирима, и као што се по Срему зуцка, да су и неки данашњи „меродавници" почели чинити, па и у саме највеће иосне дане частити се „покованим пилићима", дочим су сироти калуђери са жалостпвим погледом погледали на њих, једући сами најпоснију киселицу и пасуљ; не треба да сумњате, да се и Вама не ће оно догодити, што се њима догодило. Овамо од мајског сабора, зинула је што-но реч и хала и врана на манастире, и

сваки ти то очекује и тражи повишење своје нлате на рачун манастирских ирихода, и не само да су на њих бацили око „месечари", него ево већ иочињу на њих бацати око и земљорадничке задруге, а да и не говоримо општине, које с великом радошћу дочекаше и прихватише закључак мајског сабора о укидању верозаконског црихода. Наш народ у карловачкој митрополији, овамо на сав мах виче и тражи црквенонародну автономију, ал за њу не ће да даде ни парића, него све очекује од Фондова и манастира. Овамо од 1869. плаћалаје свака српска православна душа по 4, 6 и 8 Филира верозаконског приноса, то<је био сав издатак и приноо нашег народа на своју црквенонародну автономију сем приноса за саборе —: па ево се по жељи „народској", и тај принос укиде! И досад нам је поред поменутог приноса ишло добро, а од сад ће нам ићи још боље! Чекајмо ми само на приходе манастир ске, на ће нам процветати и земљорадња и просвета! Управљали су скоро две године народњаци с манастирским имањем, па и са даљским спахилуком за време удове митрополије, управљао је њиме скоро 2 године неограничено саборски повереник, који не само да је из народних Фондова узео предујма 40.000 Фор., којих није повратио, него који није ни парића унео у народни фонд , те је и умро, а није склопио рачуна —; па се видело каква је управа и народњачка. У вршачкој је епархији гњездо радчкала, па шта је са манастирима у њојзи и како изгледају норед надзора, админи стративног одбора? И ко је бранио и једног Радића, који је и Месић и Војловицу „убрадио"? Да међу њима није био последњи предлагач поменутог саборског закључка; то је јавна тајна. Дај Боже живота и здравља, па ће се видети, ако се оживотвори поменути саборски закључак у погледу издавања под закуп манастирских земаља, какав ће прави приход а не примање избацити мана-