Српски сион

Стр. 36.

„СРДСКИ сион.*

Б р . 2.

многе су прилике у којима нам образ Божји у нама потамнети може ; многе су страсти које га нагрдити могу, кад се у души нашоЈ пробуде, угнезде и учврсте. Страсти нам помрачују ум, окрећу вољу на зло, а тиме понижавају и нагрђују образ Божји у нама. Најобичнија и највећма распрострањена страст, која квари образ Божји у нама, то је страст пијанства, која кад овлада човеком, поред многих осталих зала, највећма понижава човека. Пијанством човек губи свест о себи и свом л^удском достојанству и спушта се на степен неразумне животиње. У пијаном стању човек изгуби власт над собом и над удовима свога тела: језик постане тежак као олово и говори испрекидано, а што говори, или је бесмислено или срамотно, глава клоне, очи се укоче, руке изгубе свој мир или омлитаве, ноге не могу да поднесу терет свога тела, а тело се осећа несигурно на својим властитим ногама. Рад разума је поремећен, воља је лађа без кормила, коју страсти бацају час на једну час на другу страну. Пијан човек чини такова дела, која га срамоте и којих се трезан и сам стиди. Пијан тражи свађу и препирку, рига на уста својих хулу и псовку, замеће тучу, која се у многим приликама убијством свршава. И тако пијанство празни куће а пуни тамнице, лишава породице части и имања а наноси им срамоту и оскудицу; слободног чини робом; створеног за живот, чини пленом преране и срамотне смрти. Видећи, како је опасна страст пијанства и колико зла из те једне само страсти постаје; знајући, да се пијанством највећма нагрђује обновљени образ Божји у нама, чувајмо се, љубазна браћо моја пијанства, не само као порока и страсти, него и као наклоности и чешћег обичаја, па ћемо се тиме сачувати и од свих оних зала, која пијанство прате и најдостојније служити Богу, који се не само јавио у телу, да свој опет у нама обнови образ, него је по неизмерној милости својој обожио и нашу целу природу, па

за то нека му је слава и хвала и сада и свагда и на векове. Амин. Дано у епископској резиденцији Нмиој у Новоме Саду на иредпразнство Рођења Христова године 1902. од рођења Христова, а еиискоиовања нашега четврте. Горепоменути смирени епископ Митрофан.

НЕЗВАНИЧНО Свештенетву* МИТРОПОЛИЈЕ КАРЛОВАЧКЕ на нову годину 1903. Народ нам одавно странпутицом ходи, Која га извесно у пропаст води. Црква нам, спутана са разних страна, Болује тешко од љутих рана. Упрскан ко је од брацке крви, Тај нам је јунак, тај нам је први. Кад руку дигне и оца да смрви, За њим се иде, за њим се врви. И живот и част и наше имање Угрожено је. Тако је стање. Слеп само не види и глув не чује, Шта нам се спрема, шта се још снује. Последње је код нас прво! Народнога бића дрво Болесно је у жилама. Тешко нама! Тешко нама! Леонида узалуд је пао; Ефијалт је своје постигао. Туђе чете газе Маратон. Где је Милтијад? Камо он? Турци су нам земљу прегазили, С нашом крви кад су се сложили. Тежак откуп ми смо њима дали, Пет векова кад смо робовали. * Доносимо ову песму изнимно с тога, што је њен састављач — један од најугледнијих наших старијнх свештеника —, и ако није од заната и позива песник, у њојзи дао не само израза своме осећању, него је у њојзи подједно и нацртао и верно преставио данашње наше стање на црквено - автономно-народном пољу. Песма је требала изићи у 1. броју, но због званичног дела морала је изостати. Уредништво.