Српски сион

БР 2 в смкжи

склоној за свако добро и у бесмртној души беше нацртан образ Божји у човеку. Такав се појавио први човек у природи — у области тога пространога царства, коме је он имао бити глава и господар, а као такав и посредник међу небом и земљом. Али не потраја дуго то сретно и блажено стање првога човека. Јарко сунце, које је онако сјајно сијнуло на уранку рода човечијег, изгуби се на скоро у густом облаку првога греха, који га изненада обузе. Наружи се и потамне образ Божји, пореметише се сви односи у природи. Цар природе поста робом, природа се одметну од свога господара и као непријатељ уста против њега. Отпоче низ трвења и страдања, низ заблуда и опачина, у којима се све већма заплетао и све дубље падао и пропадао човек највиши створ Божји на земљи. Као што земља, кад јој јесење густе магле заклоне сунце, без светлости сунчане и топлоте његових зрака губи животну снагу своју, вене, малаксава, леди се и умире, тако и човек без сјајног сунца милости Божје, које му је први грех заклонио, изгуби главну силу духовног му живота, изгуби светлост, која му је разум обасјавала, изгуби помоћ, која му је вољу поткрепљавала, изгуби непосредни додир с Богом, који му је душу оживљавао. Мрак духовни, који га је обузео, бивао је у току времена све гушћи. Цар и господар природе, дрхтао је пред појединим предметима и појавама њеним и тражио је начина, да их умилостиви према себи. Изгубивши свест о своме високом достојанству и позиву човек је свео сав свој живот на задоволење животињских нагона у себи, на угађање своме телу са његовим пожудама. Трулеж порочнога живота у току дугих векова бивала је све већа. Тако је било стање грешнога човека, а помоћи ни откуда. И Бог, немогући више гледати, да се род човечји на земљи без излаза мучи, долази на земљу, долази у помоћ, долази да свој опет обнови образ , као човек

сиоа. 6 стр. зђ.

рађа се међу људима и то у сиромаштву и понижењу, да сиромашнима и пониженима што ближе буде, рађа се и тим већ отпочиње спасење наше, које продужује својим безгрешним животом и човекољубним радом, осветљава својом спасоносном науком и завршује својом тешком и срамотном смрћу на крсту нас ради. И све то чини, подноси и трпи Он за то, да свој опет обнови у нама образ, кога су страсти нагрдиле, да нас заблуделе овце поврати к Оцу и прикупи међу небеске силе. Кад је извео и довршио дело нашега спасења, Спаситељ је основао своју свету цркву и њој предао, да настави дело његово на земљи, да благодатним средствима од Њега установљеним препорађа и спасава свакога човека, који дође на овај свет. Тај задатак врши света црква непрекидно од свога постанка до данас и вршиће исто тако верно док траје овога света и века. Сваког човека, који се роди на овај свет, црква дочекује правом материнском љ>убављу, препорађа га у тајни крштења и тиме обнавља у њему образ Божји. I Утвр^ујући по том његов ум у истинитој вери, његову вољу у добримделима света црква настоји, да у сваком човеку остане обновљени образ Божји чист и светао на свагда. Ако ли се ипак догоди, да по немоћи природе људске падне на образ тај, сенка или мрља каква, која тај образ нагрди, црква Христова брине се, да ту сенку уклони, да мрљу спере са душе препорођеног човека благодатним даровима тајне покајања. Света црква има сва средства спасења у својој власти. Она и чини све, да нас спасе, али без нас и против нас не може нас ни она спасти. У ствари нашег спасавања велики део рада пада на нас саме. Да би се спасли, ми морамо желете себи спасења, ми морамо хтети да се спасемо и према томе и извршити све, што се од нас за наше спасење захтева. Пре свега ми сами морамо пазити и настојати, да у свима приликама живота сачувамо чист и светао обновљени образ Божји у нама. А