Српски сион

.СРПСКИ СИОВ."

Бр 2

Лакше! Лакше! Посвећено народном збору у Сомбору „Тешко ономе народу које га је пољопривреда и просвета епала на манастире и његова добра." „Цариградски Тласник" бр. 2. за 1903. годину, Поред наших толиких и толиких невоља, створених негато нашом кривицом, а нешто од наших „пријатеља", које нам не даду данути душом, него нас у непрекидној трзавици одржавају и упропашћују; ево нам још једне невоље, која ће у знатној мери повећати трзавицу и одвратити нас од сваког ијоле озбиљнијег рада. А та је најновија невоља, тако звано „манаетирско питање", или „хајка на калуђере". Ево се навршило 212 година од нашег прелаза под Црнојевићем на ову страиу, и од то доба до данас, није наш народ тако рећи ни једну годину провео у миру, него је непрестано из једне трзавице падао У ДРУгуА наши „пријатељи" знали су већ пута и начина наћи, да не излази из трзавица, међу којима су у старије време главну улогу играле папирне „привилегије", а у новије укљештена „народна автономија". Па ако нас сви знаци не варају, и омиљено „манастирско питање", биће дело вековних наших „пријатеља", у каквој намери, иаметнима не треба говорити, а непаметнима и аранжерима није ни онако вредно говориги, пошто су они неприступачни разлозима; последњима је занат и цужност да праве и одржавају трзавице. Тим народним трзавицама, којима је наш народ од вајкада, па и дапас приступачан, има се захвалити, што он очекује да му мана падне с неба помоћу привилегија и автономије; њима се има приписати, што је у половини XVIII. века преко 100.000 нашег народа — и то језгра народа — отишло из срца Угарске, из Поморишке и Потијске крајине у Русију, да се тамо нретопе у Русе; њима се има захвалити, што нам је народ тако прорешетан нс у Бачкој и Банату, него ево већ и у Срему, и што је још горе, што је

хиљадама ланаца срнске земље отишло и непрестано одлази у туђинске руке, јер докле је паметни Србин по сувачама терао светеку и сеоску политику, а вође га усрећавале котекаквим програмима, луди Шваба — наш народ обично тим именом назива Немце — прекупљивао је од „паметног Србина" ланац по ланац; њима се има захвалити, што је, као што се признаде пре неки дан у бр. 12. „Заставе" и дан данас „наш сељак" врло неук. Проценат неписмених је тако велик, да се морамо згражавати и онда није чудо, што нас туђинци тако јако потискују." Јесте, наш је народ брз на „народне зборове", на њих ће потрошити и до 10.000 и 20.000 круна, као што га исти зборови ово носледњих година најмање стају 100.000 К, што је већином отишло у туђинске руке — хотелијерима и бпрташима и за жељезницу —; а да даде што на школу и просвету, на то није брз, као што није брз ни на паметан и користан савет. Да се одрже зборови о договору, како да се стане на пут материјалном нропадању нашег народа; како да се стане на пут нашим лудим обичајевима при свадбама; како да се стане на пут лудој моди код нашег простог света; како да се унапреди земљорадња код нашег народа, а Срнкиње науче правити сир и нутер, од чега Немци грдну корист имају и са сиром и путеро9>с отеше нам десетину Срема; — о томе народни нријатељи и усрећитељи не мисле и немају каде, јер њима је прече свађати се о програмима поред којих дотераше дотле, да смо данас на политичном пољу праве ништице, и да пас данас сваки може задобити са порцијом паприкаша и литром вина. И ми се још називамо либералима, радикалима и самосталцнма, а нисмо у стању ни једног посланика нротурити у земаљске саборе. Јадно нам либералство, радикалство и самосталство! Брло умесно и истинито се признаде у истом броју „Заставе" о конзерватизму иашег иарода у том погледу : — Опај, који добро позна^е нашег сељака, па који