Српски сион

„ОРНСКИ

СИОН."

Отр. 39.

је још покушао да ради што за нашег сељака, ушао међу њега н. пр. хтео да оснује какву привредну задругу, тај се уверио с каквим неповерењем наш сељак сдуша нашу реч, и колико ту треба рада да се уклоне оне сумње, с којима слчша сваку нашу реч." И такав народ, -— јер сељак сачињава језгру народа, и он је по тврдњи наших вођа — кад им он треба — једино народ позива се на народне зборове, да се изјасни о питањима о којима нема ни појма, нити је у стању да пресуди њихов значај и замашај, и на мњење таког народа рачуна се и но њему оцењује народса свест! Да смо весели ! Ал за то нам, тако и цветају руже! Јесте, такав ће народ поврвети са свију страна у Сомбор на збор, да и на њему чује „народне љубимце." Народ је на иоследњем збору видео „Наше добског" Игора, који по речима данашњег народног писца и миљеника г. Александра Сандића умировљеног сроФесора, када оно г. Сандић писаше своје легенде „Сањарије на јави" 1 не само у звезде коваше његове легенде, „док заједно с њиме хођаше и брођаше по проклетој по земљи Инђији т. ј. у Јотином — туркоском друштву —, него који му више пути баш с&м главом ђогата серсамио, за вођице прихватио, кад год — Сандић — шћадијаше залетити се на ограшје — на Орла тића — Милетића — док кликташе са висине", — раме уз раме с „народним љубимцима" и његово онако глумачки измајсторисано иренемагање, и како исти Игор иде раме уз раме при предлагању онако тајанствено — завијене одлуке у погледу тражења „измене државоправног одношаја" са „народним љубимцима". На народном збору у Сомбору видиће исте у братском загрљају са некадашњим — као што их назваде 1 У једној назва Милетића „деспотом", а његову дружину „кликом, четом с брда дола сабраном, сисавцима и пузавцима, препреденима и преприганима, гладницама и жеђицама, шушама и пробисветима и свог света шеретима и шепртљама"; ал му са то ипак не смећаше да над одром Милетићевим у Новом Саду, где су излазиле његове „Сањарије на јави*, слави и велича Тића Милетића!

исти Игор — панчевачким Јотама, који им вођу 10ш 1901. Августа називаше „злодухом, ексробијашем, туцинданцем", а његову дружину — радикале — „кликом. туцинданчевим ћирицама, врзиним колом, сортом, туцинданском сојтеријом". А да се тако што види што би рекла некадашња омладина „свету на видику"; вредно је ићи у Сомбор на збор, те с тога не ће бити грехота, што ће се 10.000 К. избапити и на то чудо! Мајски сабор измеђ осталих закључака, усвојио је предлог одбора петнајсторице, који гласи: ,.1. Пошто се из досадањег начина управе манастирским иметком испоставило, да је врло незгодно, да сваки манастир за себе води мани пулацију, коју је контролирати врло тешко, то сабор проглашује сва манастирска имања као једну имовну заједницу у погледу манипулације, те увађа за све манастире једноставност у управи иметкг, — и пошто су манастирска братства показала, да су неспремна за уираву манастирским иметком у својој режији, што се види из извештаја саборског одбора, то сабор сматра за потребно, да се манастирска земља осим интравилана, винограда и воћњака иутем јавне дражбе издаје под закЈП и упућује саборски одбор, да у том правцу ради, остављајући му на слободно расуђење, да ли код појединих манастира да изда манастирску земљу у парцелама или у целини, тим пре, јер досадањи рад код иојединих манастира у том правцу ноказао је повољач успех. Сваки закупник манастирске земље уносиће уговорену закупнину у манастирски фонд дотичне еиархије, у који ће се сем тога уносити приходи од шума, винограда, воћњака, капитала, риболова, воденица и сви остали приходи сваког појединог манастира. Епархијска управа исплаћиваће из тих прихода све јавне порезе и нрирезе и манастирске дугове као и трошкове за онравке и друге нотребне инвестиције и црквене прирезе; исто тако ће еиархијска управа у оброцима — како то саборски одбор буде успоставио — издавати манастирском братству оне своте, које су нрорачуном утврђене као нотреба за његово издржавање, — а крајем сваке године уносиће половину у клирикални, а другу половину у манастирски фонд.