Српски сион

О тр. 100.

Радикали носе данашње име своје само но нужди да њиме заварају и придобију неуку светину, као што се по нужди служе и либералним начелима и политичним слободама као средством да се успну на власт и одатле утру пута својим превратим смеровима. И за то, што су срнски радикали или социјалисте, које и сувише нагињу комунизму, или чисте комунисте, они су крвни непријатељи данашњега друштва и поретка друштвеног; они су крвни непријатељи сваког народа и народности; они су крвни ненријатељи сваке државе и релиђије; они су заклети непријатељи породице и личне својине. Орпски радикали не могу се дакле ни под једну од напред побројаних политичких партија образованога европскога нолитичког друштва субсумирати, јер дочим све те партије, крај свих начелних разлика, које их једно од другог растављају, могу да нађу па и налазе места у оквиру данашњега друштва — немају, не могу па и не сму у њему места имати српски радикали. Ово је најчвршће наше уверење о српским радикалима. и јер у тридесетогодишњем јавном раду нашем нисмо ни једну реч изустили, а да је нисмо и доказали, то узимамо на се дужност да оправдамо и ово наше уверење, које није ни умишљено ни сугеровано — да све, што овде рекосмо, докажемо на основу живих Факата и догађаја, властите историје наших радикала, из које смо поцрпили и ово уређење." Пошто је за тим г. Бекик у 2. бр. приказао оснивача данашње радикалне странке Светозара Марковићн у „суштини његовој, онакова како је он сам себи насликао, како се свету на видику он сам исповедио", рече дословце ово; „Светозар Марковић, оснивач ове странке у народу српском, која се данас назива радикалном, перхоресцира, т. ј. одбија са ужасом: 1. хришћанство, као извор немира међу људима; 2 православље, као празноверицу, која држи у ропству народе и рани понове; 3. свештенике као нерадну класу, која помаже држати у ропству народе; 4. владаре и династије, као тираве народне; 5. бирокрацију као крвопије народне; 6. стојаћу војску као ослонац тираније на ирестолу; 7. данашњи начин нривреде и устројство економских одношаја, т. ј. лично ираво својине као извор неправде и неједнакости међу људима; 8. Естетичне и у опште више науке, изузимајући природне и што њима спада, као излишан и штетан луксуз; 9. државу и отаџбину као излишан строј и сметњу слободи и једнакости; 10. симпатизовање са Русијом као силом, која подржава „бели терор";

11. целокуппи данашњи државни и друштвени поредак и сав ре шђчјозни морал. На против жели и препоручује, да садашњи поредак замене комуна као политичан облпк друштва, у којој неће ни трага бити од дпна нашњег стања, али ће бити потпуне једнакости међу људима у евачем, — а до те комуне мора се доћи путем социјалистичко-комуннстичке револуције, чим се за то укажу згодно прилике — дотле пак ваља спремати људе, „живи материјал за будућу зграду." И сада нека нам кажу: Могу ли у истини а не по симултацији бити Срби, православни Срби и патријоте, верни срнској цркви, сриском иароду, српској народној династији и ерпској миили, они, који признају за свога учитеља Светозара Марковића и исповедају његова начела." И тек кад ово знамо, тек тада морамо да се чудимо промењеним временима и околностима, да се један кр. новерепик унушта у договор са вођама радикалским, које је г. Бекић, онако дивно окаракте рисао! А тек г. Тоша Бекић није човек, и није поменуту своју карактеристику радикала писао у својим младачким, него зрелим годинама, те ком бар званичии кругови не би требали да не верују! Па кад се човек свега тога сети, и помисли на доскорашње држање и нисање радикалне странке и држање и писање „Народностино"; је л чудо, што му загонетно долази данашње држање радикалпе ! странке и љубав између ње и „Народности '. Ну као што свачему има краја, тако је и том чуђењу морао настуаити крај, и данас само слепи код очију не могу да растумаче себи те грдне промене. којима се и данас само чуде, и чудећи се крсте се од чуда Окатима и наметнима је данас са ским јасно, за што су исте промене наступиле. Па шта је узрок шо] грдно] иромени ? Ево шта је! Између осталих народних пословипа, постоји и ова; „царска се не пориче"! Познато је, да је у седници саборско.ј од 5. Јулија 1897. тадашњи повереник кр. барон Федор Николић у свом говору, рекао и ово : - — Позната је околност, да срнски народно-црквени и школски нослови на