Српски сион

Стр. 102

„СРПСКИ

оион. в

-(■> \ г, 4.

—- одобрено држање сабора, те кад је изишло и решење за сазив сабора, радикали су ликовали, како се његов сазив има приписати њиховом мушком држању на зборовима. И не само да не упиташе, за што се сабор за 5 година није држао, него се још захвалише, што је тек пете године сазван, и у том поступку опазише „безусловну благонаклоност владину" ! А шта је у ствари било? Радикали су преко данашњег свога једног „ назови миљеника", ком су нре тога на „народном суду" изрекли своје највеће негодовање и неповерење, а уз то га оптужили на надлежном месту због гажења закона и недостојног држања, а он опет назвао њихов орган „дроњком", неке прваке „лоповима најординарније сорте", и да ће у борби с радикалима истрајати „док му је памет и савест у сагласности", дознали, да се спрема комесаријатство за нашу пркву, које би наравно све њихове умишљаје и смерне жеље упиштило и у прах и непео претворило. Да до тога не дође, од чега је неколицини радикалних вођа — ил као што их је кум њихов Крунослав крстио генералима и војводама — међу којима беше у првом реду и „миљеников,, „лопов најординарније сорте", зависила ексистенција; морало се све и све урадити, да се та напаст отклони, не од народно-црквене автономије, него од поменутих „страдалника". И после дугог саветовања и договарања, сложише се меродавници у томе, да се оде „глави", те да јој се понут јеванђелског блудног сина, покајнички довикне: оче, сагрешили смо теби и држави, признајемо своје грехе, опрости нам, смилуј се на нас, узмв нас у закриље, а ми ћемо ти све твоје и државне жеље испунити. „Глава" се смиловала на тако покајнички њихов ванај, рече им, шта од њих иште и отпусти их с миром кући. После тога се сабор допусти, именова се нов кр. повереник, сабор се огвори, први се део одигра са свим глатко, генерали па и „миљеников" „липов најордииарније сорте" и њихови сродници и заслужници које вољом њиховом, а које „ио= еетницама" понаместише се у згодне и

рентабле позиције, које попут србијанских радикала ирогласише за сталне, само. да не дође какав овострани краљ Милан, те да их распири, као што је он распирио „доживотна саветништва" — ; неки њихови новчани заводи, који не пружају никакву гаранцију добише повећих улога, а тако исто и многи несигурни веровници повећег зајма, а да и пе спомињемо о разним поклонима, што их неки верни добише, и да човек не зна за удешену игру, морао би се чудити оној глаткости. Овако, зиајући је, морао се само слатко смејати и смејући се чекати на други део, који не ће проћи онако глатко као нрви, и не само да не ће ићи глатко, него да ће „глава" увидети с ким је спрегао, те ће наступити што-но реч оно вечерас, што је требало биши јесенас т. ј комесаријатство. Не ћемо да наводимо шта је све утаначено између „главе" и генерала и војвода радикалских, ал не можемо да не нааедемо само једну тачку нагодбену, а та је, да ће сабор ил већина радикалска „изгласати" „автономно уређење — једноставни статут", а њена ће већ бити брига, како да се „од чести ради употребљења умеснијих и правилнијих израза, дотера". То су генерали и војводе радикалске „глави" обећале урадити и спровести, те на основу тог обећања, простим саборским одлукама мењали су на сабору рескриптуално наређење у погледу плата проФесора гимназије и богословије и наређења уредбе о уређењу епархија, и не чекајући потврду, извели их у живот; доносили од лукама уређење нароцних власти код управе народно-црквених Фондова и без потврде уводили нова места, која су као што рекосмо које сами заузели —- наравно најренентаблија —, које њихови сродници односно препоручени с „посетницама". И кад човек и ово зна, не може, а да за неколико процената не умали своје чуђење на онакво данашње писање „Народностино", јер је њојзи, која није нерасноложена спрам оних меродавника што ведр и облаче, стало до тога, да се једном ма и са радикалима дође до једноставног статута, ког не хтедоше либерали у своје време „изгласати"..