Српски сион

8 р , 4

„СРПСКМ

сжон. в

Да пак радикалски генерали са својим генералисимом, војводама и вицевојводама и осталом војском, не Ле моЛи ни смети загристи и у ту „киселу јабуку", и да ће они све и сва употребљавати да само што дуже добију времена за неизвршење поменутог свога обећања; о томе не треба сумњати. А шта ће „глава" чинити? Она ће увидети — ал доцкан — с ким је спрегла. Нема сумње, да је иста „глава" сувише мудра глава, ал поред свег свога знања, не зна, да се наша народно-црквена авшономија, на основу IX. зак. чл. уг. сабора од 1868. и саборског устројства од 1875. не да уредиши уставним иутем иреко сабора. Ево је прошло 32 године, како се зида и дозиђује иста наша автономија, па где смо, ту смо, и ако нас је њено зидање и дозиђивање стало преко 500000 круна. С тога, ако јој је стало, а нема сумње да јој није стало, пошто је то и жеља Његовог Величанства, да се једном уведе ред на црквено-народном пољу и код нас нравославних Србаља, треба да престане са екснериментисањем, те да се озбиљски започне радити на уређењу и тога питања, а за тпј су иосао ионајмање иодесни наши радикали које је онако верно окаракшерисао иознавалац њихов и њихових начела г. Тоша Беки~&. Не ће л се то данас, нека се отворено каже, па ће се сви истински родољуби повући са јавног поља, и оставити радикале да „уређују" цркву, и кад је „уреде", те пређу по том и на „уређење" државе, за што већ као што рече г. Бекић снремају материјал; не знамо, ко ће се већма кајати т. ј. да ли црква или држава. Црква је до сад толико и толико подобних најезди претурила иреко своје главе, па се одржала, а како би изгледала држава, ако се радикалима дозволи да помоћу своје власти на нар. црк. пољу постепено што рекао г. Бекић „спремају материјал за будућу зграду", не знамо! С тога довикујемо „главама", позор, а тако исто и свима штреберима у мантији, који се приљубише уз радикале и с њима кокетују ли с тога, што мисле. да

ће помоћу њиховом доспети до столице Арсен-патријарха и владичанских. Ови последњи нек се сете, како је прошао Арсеније V. што се приљубио Суботићу и Милетићу, а тек како ће проћи они, који се приљубљују радикалима, које је г. Бекић онако дивно окарактерисао! А шта да кажемо о радикалнима поповима ? О њима није вредно ни говорити, јер свештеник и радикал то је уникум српски. То само код наших свештеника може бити. Прво мантију о клин господо и браћо, као што је Пелагић радио, па онда будите радикали. Ну, стриите се мало, док радикали „уреде" цркву, па ћете имати кад и јаукати кад вас „народ" стане од парчета — од функције плаћати. Д. Р.

Манаетирско питање. Д. Р. (Наставак.) Да видимо, како је мислио о њиаа патријар Герман Анђелић и архијерејски синод 1882. године. Анђелић је у седницама синодским од 19 -30. Септембра 1882. иод бр. 36. дао следеће своје мишљење о манастирпма: „У опсегу митроподије ове ностоје данас фактично 25 манастира. Време постанка њиховог у обште неда се са извесношћу опредјелити. Известно је тек само да се постанак истих води од нрије преласка патрптријарха Чернојевића у предјле Угарске. Они су легати појединих побожних Христпјана, повјерени братстзу манастпрском на потпуно ужпвање под условијем, да се за здравље жпвпх, и за покој душа умерших фундатора и осталих Христијана Богу моле, дјелећи к томе у то име милостпњу биједнпм п убогпм, а кроз све то служећи вјернпма на утјеху, с тога и назива црква манастире: дом Господњп и дом убогпх. Стољетија су дакле протекла, од како манастири постоје, а стољетија су протекла, од како је у поседу и уживању потпуном добара манастпрских односно братство стојало. Мењале су се у току времена тога разне владе; алп нпједна није порицала братству манастирском правни цосед и уживање добара односних.