Српски сион

ОИОН".

Турцп су преко 180 годпна у Славонији господарплп. и није примера. којим би се показати дало, да супједно нарче земље од манастирског посједа одузелп п другом у властитост плп на ужавање предалп. Пошто су Турдп силом побједоносног оружја Аустро-угарског из предјела овог истпснути, дође, нарочито Срем, под управу камаре, и чпновницп ове респекгираше такође посјед манастирски у затеченпм добрима па и не кратише потпуно уживање тих братству манастирском на темељу привилегије, дароване Леоиолдом I. од 20. авг. 1691. Граф Карафа г. 1702. имајући задатак да краљевнну Славонију регулира, потврдно је такође и посјед манастира у нризнатпм но чиновнии,има камералним међама манастпрским. Блажене успомене император римски и краљ угарски Карло VI. признао и потврдио је братству манастирском у Срему право посједа и Ј г живања у добрима тима разним привплегијама, које је велика Марија Терезпја нод 19. јан. 30. апр. и 23. јун. 1747. и потврдила. А томе мјеста има и ио свима другим манастирима. Непрекидни тај, од стољетија мирни и к томе краљев. повељама утврђени иосјед п уживање не могоше у Срему, односно у 12 фрушкогорских манастира, ни кнез Одескалки с једие, нп барон Марко Пејачевић с друге стране, подагнутим у прошлом столетију пред персоналом грофом Фекете, као ас1 ћос одређенпм бившим краљ. изасланпком, процесом покренути, а још мање братство манаотирско посједа п уживања односпих добара истиснути. РегбопаИз ргаекепиа Ке&1ае Граф Фекете, говори у поднесеном месеца јануара 1755. превишњем мјесту известпју своме ово: „Земља између маргиња-анти-затворена, изречно се признаје за земљишге манастира, и љима се уживање употреба — плода као слободан посед допушта." Дотације и привплегпје с једне, с друге стране пак трајући од стољетија мирни посјед и уживање тих добара штптише манастпре, односно братство манастирско. Деополд I. у привилегијп од 20. августа 1691. каже: „Даље црквеним сталежима, као архиеиископу и епископима, монасима и свакога реда. свештеницима грчкога обреда у манастирпма и црквама нека остане власт располагати, тако, да нико у иредреченим мапастирима, црквама и резиденцијама вашим никаква насиља чингти не може ." И даље: „ГЈрила-

жемо даље и иотврђујемо, да се грчкога, обреда иркве, манасгири, и шго к овпма спада ма каква она била, као што су од прејеиника нагаи ириложено, нригежавати могу." Исто тико као и блажене памети Карло VI, М. Терезпја п Јосиф П говоре у предозначеним привилегпјама за манастире сремеке и друге. И данас стоје још манастири дотично посједа добра тих ^књижени п нико други. Манастири, односио братсгво тпх. корпорацпја је морална. Но ово почпва па истоме правном темељу на коме стојп својпна и властитост иоједнних индивидуа; не иратп правност (јо§• егЛ8姕) онога, значи нокренути п правилност ових. Као што је горе речено, н као што је то и нначе ноторно, ноникли су маиастири, сгојећи у речи, као и оии рпмске цркве, пз побожног чувсгва краљева, деспота и појединих Христијаиа. Ови су добра та, која су манастиримд дали, моглп н ком другом дароватн; јер су имали подпуно, савршенз нраво располагати са тим својим добрима. Ко хоће дакле, да унигна добра виндицира народу, тај ваља да нокаже да су та добра иа Роду, а не манастнрима, односно братству манастпрскол ноклоњена. Но шта ће се ту наћп? Фундагори који осннвају с једне, а цркве, које иримају с друге стране: свештенство које под штитом закона у посједу стоји, — наћи ће се, дајенраво дародајатеља непобитно, да је условпја свога дара углавио са једном партајом, која је на се прпмпла обавезаност условаја та у истинп испуњават!/, и која условија та у истпии испуњава — да је међусобни уговор тај и печат закона задобгГо. По томе дакле, ко би дирао ил' рушио такав уговор, тај би тиме дирао н рушио и право на носјед и уживање добара тим уговором стечених. А ко може дирати и рушити право на посјед и уживање добара, тај може онда — јер на истом правном темељу почива — диратати и рушити право, стечевину и својину и сваког друшгва, па и појединих индивидуа. Но куд то води? Социалпзму п тамо, да се свака слобода човечија уништи. Осим нреднзложеног неће бити излишно поради правног осветљена предмета навести у кратко и како црква ова у том погледу суди, држећи да би се на то ирп расуђењу предмета у пптању стојећега обзпратп пмало, и то тим више, ако смјер и цјел аутономије црквене није та, да се верни односно мирјанп цркве ове могу двизати п кретати слободно на зелљншту црквеном, како то разуг, воља и интерес