Српски сион

Т 4

СИОН."

појединих иште, без сваког прпзрења на догматичиЈ науку, на установе п преданпја цркве. Дрква пак о том предмету говорн пзмеђу других места у кан. 24. вас. IV. Халдиконског сабора. „Једном носвећени услед приволе епископа манастири, морају за навек осгати манастирима, и добра која им припадају нека им буди очувана, нити икада могу бпти претворена у свегска обиталишга; а који допусте, да се то учини, иека подлегну канонкчним казчама." У кан. 49. всл. VI. сабора Трулског. „Понављајући и оно св. нравило (24. 1У. саб.), наређујемо, да „једном посвећени услед приволе епископа манастири, морају за навек остати манастирима, и добра која им ирипадају, нека им буду очувана, нитп икада могу бити претворена у светска обиталишта," нити ико сме иредавати их световчим људима. Ако се то до сада и догађало, наређујемо, да то нићакве важности не могу имати, који се пак усуде то учинити у наиред, нека подлегну казнама по правилима." У кан. 12. всел. VII. Нпкејског П. сабора: „Који се епископ или игуман затече, да поља, игго епископији или манастиру припадају, уступа световној власти или предаје другој којој особи; таква иредаја нека нема ваљаноет сходно правилу св. апосгола које каже: „епископ нека воли стараље о свима црквеним стварима п нека њима управља, сећајући се, да, га Вод надзире; ниги сме себи што од тих ствари да приеваја, или да дарива својим рођацима оно, што је божје: ако су сиромашни, нека им помогне као сиромасима, али иод тим изговором нека не пропадне оно, што је црквево." Ако истичу, да земља узрокује губшак и да се никаква корист од ње не добива, не треба ни у таквом случају предавати поље месним властима, него клирицима или земљоделцима." „А ако се у томе послуже опаком лукавштином. и властелин прикупи земљу од Клирика или земљоделца, нека нема ни у таквом случају ваљаности продаја, него све треба да буде повраћено епископији или манастиру; а епископ, или игуман, који то учини, нека се иждене: епископ из енискоиије, а игуман из манастира, као такви, који немило расипљу оно, што нису стекли. и У кан. 13. предкоснугог сабора ^П. вселенског. „Због несреће, која се због грехова наших

догодила у црквама, многи су свети храмови, и епиекопије, и манастири разграбљени били од некпх људи и претворени у обична свратишта. Обзиром на. ово, ако дотични, у ччјем се поседу то налггаи, изјаве да ће то све но вратити, да се у пређашње стање успостави, добра је и лепо; не ће ли, заиоведамо да се такви свргну, ако су из свешгеничког именика. а ако су калуђери иш световњаци, да се одлуче, јер сви који тако раде већ су осуђени Оцем, и Оаном, и Духом светим, и одређени су онамо, где црв не умпре, п огањ се не гаси (Марк. 9, 14.) и јер се успрогивише гласу Господњем, који каже: не чиниге од дома Оца мога, доматрговачкога (Јовап 2, 16.)" Но томе дакле, дрква ова 1. назива манастире куће Божије, п забрањује исте, јер ст добро Господа Бога, 8еси1ап8П'а!л; а забрањује : 2. да могу мирјани манастире администрирати, дапаче с овима манипулирати; шта више' 3. прети мпрјанииа са анатемом, а свештеницима са денонирањем, ако бп заузели манастпре, а не би их првашњој сврси повратили; 4. налаже да настојатељ манастира а по превасходству Епископ, надлежии, има водити брпгу о том, да се добро маиастирско пе расппа, односно ие отуђује п претп једном и другом у протпвном случају са депонпрањем. На темељу предизложених немјеродавно мјеније Синода може тек само тамо ићи, да се постојећа уредба (т. ј. саборска уредба од 1879. у погледу администрације шапастирских добара) не би дала уважити, ово што засеца у живац закона п правно стеченог права посједа, својпне п уживања трећег, ово што мп с обзиром и на алегираиу по сабору шШе! уредбом овом очевидао штета, никако пак користи какве манастирима иринесено било; ово напокон и с тога, што се нод покривалом памере бољка манастира (види горе бић V. пројект о уредби маиаст. фолда §. 1.) манастирског братсгва, фонда манастирског и клирикалног (§. 12. п 13.) ирикривена лежи права и поглавита смјер извјестних особа, које данас на темељу постојећег организма и систеле у цркви овој воде мјеродавну реч на пољу црквеном од доле па до горе — да уредбом таком себи п својима прибаве још јаче оружије и у моралном п у материјалном погледу, делећи по својој вољи и по манастири службе, плате п дотације, п ове иоследње по околностима личних својих ннте| реса, или днзајући ил сиуштајући, а тиме дотичне