Српски сион

Стр. 106.

-СРПСКИ сион.»

Бр 4

у служби п зависностп својој држећп за проапцаље п достижење својпх цјелп, које као што многогодшпње искуство учи, не служе на добро ни црквп ни држави." На ово је синод решио: „Мњењу овом уз следеће измене ирпступитп: 1. Да се ал. 4. која почпње са речика: „Они су легати" птд. а свршује са речима „и дом убогих", изостави. 2. Да се цело разлагање садржано у алпнеама 16—24, које се почиње са речима: „Мастири, односно братство тих" птд. а завршује се са речима: „Халкпдонског сабора", такође изостави, а на место тога да дође следеће: Да се природа манастирских добара на чисго пзведе, нужно је пре свега, да се установи шта су управо манастири? Какву цел имају они п у каквом одпошају стоје према цркви? Манастпрп су такови црквенп заводп, у којима више лица, која су ~се свечаним објетом обвезала, да ће саобразно известним правилима заједно живети, — у молитви и другим богоугоднпм делима живети. Манастирн су по већој частп од богобојазљпввх владалаца и побожнпх Хрпстијана основапи п добрима п приходима снабдевенн у целп, да се основатељп тиме вечпог спасења удостоје; зато су манасгири заједне са њпховпм добрпма поверени монасима односно појединии братствима ових под условом, да се ови — прости од свију брига живота — непрестано Вогу моле за спасење душа ктитора и приложника, а п осталпх Христијана, па за то да уживају манастирска добра и из прихода ових да пре свега издржавају цркву и кућу, а. у другом реду потпомажу сиромахе и потребне, а свим тпм служе вернима на утеху. Зато се назпвају манастири: „Дом Господњи" и „Дом убогихт.". Манастири су дакле институти који своју опредељену цел и своје фундационално пмање пмају. Иопгто се ова цел тесно спаја са цели цркве, и пошто су манастирп у недрима цркве постали и од цркве одобренп и освештанн, то из тога само по себи сљедује, да су манастири црквенп инстптуги, и да је манастирско пмање црквено имање. Као црквени заводп, који своју сопствену цел имају, манастири су посебна јуридпчка лпца п правпи субјекти, које у спољним одношајима њиховпм заступају манастирска братства. А пошто је цел манастира вечита, зато је и личност ианастира вечпта п нпје везана за живот појединих физпчнпх лица, која сачињавају братство.

С друге стране баш зато, што је цел манастира вечита, искључено је свако тако расположење манаст. братства, које (би) оистанак манастира илп у оиасност довести или иеиогућии учинити иогло; зато је поглавпто искључено свако располагање њихово са супстанцијом манастир. пмања и свака така наредба, која бп могла за собом повућп отуђење, умалење или погоршање манастирског добра. Да маиастирска братства своје са уживањем манаст. добара скоичане дужности увек врше с једне стране, с друге стране пак да се приходи манаствра сходно своме опредељењу употребљују и добра и зграде у добром стању држе, на то пази сама црква, у ирвом реду преко еиархијског еппскопа и епархијске власти, у другом реду преко митрополита. Будући дакле, да добра манастпрска имају прпродну фундационалннх добара, то иста од цели фундацпје отргнутп није слободно. Против таквпх наређења, која би смерала на то, да се манастпрска добра од својег опредељења отргну и на друге цели употребе, штпте манастпре како државни (приватноправни) тако и црквени законп. Но имање манастпра има се зато, што су манастири црквени заводи и што потпомажу цркву у домашењу њене васколике цела, уједно и у другом реду сматрати и имањем целе цркве, т. ј. оне цркве, под заштитом које стоје, а које значај на себп носе. Бомашшт епипепз дакле припада целокупној партикуларној цркви. ГГошто су горе поменути 25 манастира на земљишту овопраделне српске прав. митрополије и у крилу српске цркве постали п пошто истн, српску правосл. цркву достижењу њених цели потпомажу п вернима срнске народности на утеху служе, зато се имање поменутих манастира односно упитна манастирска добра имају сматрати имањем православне српске народне цркве. То је дакле одношај манастира и манастирског пмања према цркви. Како правосл. црква схвата опредељење мапастира и карактер манастпрског имања, о томе нека сведочи наређење канона 24. васел. сабора Халкидонског: 3.) Да се иза последње алинеје, која се завршује речима: „побити тим путем" уметне следеће: „На истом приватно и црквеноправном основу, на ком стоји манастирски посед и имање, стоји и посед и имање цркених општина; како једно тако и друго чини — као имање опредељено и известну циљ — својину те цељи, којој, докле год она постоји, својину ту отргнути и узети наје слободно,