Српски сион

Б р . 4

Угр, 107.

како на једно тако и на друго пази нстина црква, али ни с једнпм ни с другим не може ова по својој вољи располагати, јер ова добра ипак онда деволвирају на целу цркву, кад ее — с престанком своје конкретне цељи — на ову внше употребити не могу. Ко овоме противно брани, тај мора признати и то, да је сабор властан и црквеним оиштинама добра њихова узети и приходе им комасирати, односно на другу цел, а не на коју су одређени, обратити. Али као год гато цркв. општине тако располагање с њаховим пметком трпиле не би ; исто тако не трпе ни манастирска братства да се правима њиховим ма и најмање уштрб нанесе." Ето, како је о манастирима мислио патријар Герман, и архијерејски синод 1882. године. (Наотавиће ее.)

Предетавка што је предадоше наетојатељи манаетиреки Његовој Преузвишеноети предееднику кр. угареког миниетаретва Коломану пл Селу. Ваша Преузвишеносши! Пре' кратког времена саопћебо је манаетирским управама од стране надлежног административног одбора под •/. прикључено решење српоког народног сабора, којим се решењем „сва манастирска имања проглашују за једну имовну заједницу" — те се саборски одбор упућује, да та имања одсад под закуп издаје. На сабору овоме, нити при решавању овога предмета није било ни једнога манастирског настојатеља, нити су иначе интересовани манастири нити манастирска братства на сабору заступљени или иначе питани били. Горње решење о манастирима донесено је дакле без манастира. вте пођјз с1е пођ18. Позната је ствар и пред Преузвишености Вашом и нетреба никаква доказпвања, да српски православни калу^ери сачињавају строго црквену корпорацију, која у усамљености и изоловању од света и светских посала, у братском сажитију живи своме црквеном позиву, а у томе своме животу један од најглавнијих обета му је тај, да се црквених правила најстрожије придржавати и својим црквеним

властима најсавршеније покоравати има. Калу^ерски ред у извршењу свога позива несме одвисан бити од световних елемената, а црквеним својим властима дужан је абсолутно покоравати се. Познато је даље и нетреба никако опширнијег доказнвања, да су манастирска добра калуђерима завештана а делимице и њима самима основана у тој цели, да исти без ту|>е помоћи своме светом црквеном позиву живити, и потребитима добра чинити могу. Још стари српски краљеви и цареви који основаше многе манастире „Српских цара славне задужбине" — као што се о томе са поносом пева у народним песмама, које су се до данашњег дана одржале — и снабдеше их богато свачим, — у својим даровним повељама-Хрисовуљама, утврдише искључиво право игумана и калуђера над дарованим имањем, гарантоваше им своју краљевеку помоћ, против свакога, који би се дрзнуо у та имања дирнути, шта више заклињаше великом клетвом свакога свога насљедника у краљевству, да права манастирска невредима очува. „Да јегоже Бог изволи краљевствовати по нас в'богодаровањем отачаствје нашем, на тога возлагају всјаку помоћ и освету: да ашче кто дрзнет разорити от записаних во хрисовули сем ; внутрених дому или вњешних, такови да будет проклет и триклет во вси вјек и во придушчи от господа Бога вседржитеља и от пречистије јего матере, п от всјех светих от века Богу угодивших, и да јест причтен јудје прједатељу и Каину братоубицу и да не смилит се господеви јако содом и гомор и да станет на судишти са отрекшими се слави божије и рекшими везми распни кров јего на нас и на чедах наших и от богоданага нам вјенца да бутет проклет, Амин." (Дечанске Хривосуље издао Милош С. Милојевић у Београду 1880 год.) Овим речма закључио је своју Хрисовуљу за своју задужбину „Високи Дечани" српски краљ Стеван Дечански почетком 12. века, и утврдио сваког свог насљедника у краљевству да ову свету задужбину невредиму чува. По примеру царских и кра-