Српски сион

и*. 140.

„СРПОКИ

СћОН. 4

Б р . 5

На народно-црквеном сабору 1879. напао је тадашњи владика бачки Герман Анђелић на тадашњег надзорника црквенонародно - манастирских добара Бурјана, због поднесених сабору предрачуна манастирских. У седници саборској од 24. Октобра, у говору своме, рекао је Бурјан на интерпелацију Анђелићеву : „како је могуће, да сиромашнији манастир Раковац има већи бруто приход у предрачуну, него најбогатији Бездин и Сент-Ђураћ ?" ово : „— Сваки човек, који мислити уме, мора да нризна, да онај економ, који своју економију издаје под аренду, добија од својега закупника чвст приход од своје економије у евој џеп под именом аренде." „Да закупник узмогне власнику економије арепду платити, мора имаши ириходе знатно ве&е, него што изнаша аренда, јер откуда би могао намиривати трошкове економске, слуге, држати марву, сејати, косити, вршити и т. д. За то господо моја, има Раковац који сам своју земљу ради, већи бруто приход у предрачуну постављен, него они богати манастири, и за то може један иначе сиромашнији манасшир ве~&и чисти ириход имати кад своју земљу сам иоштено и рационално ради, него онај богатији, који своју земљу издаје иод аренду а хасну од те земље са својим закуиником дели." „Особито онда се добро види разлика властите режмје и закупне системе, кад се на једној страни добро економише, а на другој страни земља под неповољним увјетима под аренду даје. — (Види „Заставу" за 1879. бр. 180.) Ето, како је судио о издавању иод закун манастирске земље један стручњак, чиј се суд разликује од суда саборског, који за свој разлог, не беше у стању ништа друго навести, до ли, да манастири радећи сами земљу, нису никаквог прихода уносили у народни фонд. Пошто смо у чланку „ Лакше, лакше/" доказали, да сабор поменути закључак није могао донети ни с тога, што до сад наши манастири нису нодносили саборском одбору рачуне о своме „приходу и расходу", пего само рачуне о своме „примању и

издавању", и да је нешто друго приход, а друго примање, јер може један манастир имати Фактично прихода 10000 к., а примање само 4000 к., пошто није сав приход уновчио; јасно је као сунце, да је скроз и скроз био погрешан саборски разлог на основу досадашњих манзстирских рачупа, за донашање онаквог закључка. У осталом поменутим својим закључком сабор је показао и дао и себи и саборском одбору сведоџбу немоћи и неснособности, да и поред постојећих упустава, а особито онаквог „упуства од 1876. у погледу администрације, рачуноводства и рачунополагања манастира и деловања манастирских повереника", није у стању стати на пут „грабежу манастирском", него да се издаду под закуп манастирске земље. Јесте, то би непознаваоц правих побуда сабора могао извести из поменута његова закључка. Познаваоц пак правих побуда, зна, да није сабор поменути закључак донео из номенута разлога, него просто из тога разлога, да се манасгирске земље издаду под закуп „земљорадничким задругама", те тиме да се задобије што више присталица за радикалска начела, чему се има прииисати и оне силне изјаве скупштинске, ца одобравају рад мајског сабора и осуђују „ровење" манастирских настојатеља. Аранжери и поменута закључка и иодигнуте хајке на настојатеље манастирске, знају врло добро, да све и ако се нотврди поменути закључак саборски, да није иоуздано, ца ће се манастирска земља издати иод закун нашим „земљорадничким задругама", јер у том ће се случају морати она на јавној дражби издавати а лицитациони је јарац — добош — ђаво, те кад исте задруге узвиде Ергере и Бергере као закуннике, имаће кад да премишљају, како су и поменутим закључком обманути у својим надама. Држимо, све ако и добије потврду саборски закључак о издавању под закуп манастирских земаља, да се не ће моћи ни смети настојатељима манастирским односно управама ускратити, да и оне уз изасла нике саборског одбора, не буду чланови лицитационог поверенства, а тек као тако-