Српски сион

В р. 1>

,ОРПСКИ

сион>

О гр . 141.

ви, не би могли а и не би смели допустити, да се манастирске земље не издају ономе на јавној дражби, ко да већу закупнину. Истина, 1871. на интерпелацију Васе Ђурђевића, да је повереник саборски даљског снахилука Петар Чарнојевић, издао неком Хорватовићу бару „Живачу" без лицитације, за ко.ју бару даје Мита Николић више од Хорватовића 4500 Фор., посланик Ђока Димитријевић, сабору предложио: „— — из разлога што је Чарнојевићу од сабора тако пупомоћије вотирано и дано, по којем да је властан при руковању даљских добара по својој увиђавпости постунати (на основу таке пуномоћи и био је у стању Чарпојевић подићи из Фонда 40000 Фор. и за 1 1 / 2 године не унети ни парића у фонд , нотрошивши и оних 40000 Фор.) : — — нека сабор закључи, да не налази разлога мериторно о тужби Мите Николића решити, и да исту спадајућу у делокруг Чарнојевићев, љему на употребљење уступи." И сабор овај предлог Димитрвјевићев усвоји! Држимо, да се данас, тако што већ не би могло догодити, ал ипак не треба на црошлост заборавити, те да се и у мајском еабору не нађе какав прота Беговић, који ће у њему изјавити оно исто, што је 1871. изјавио Беговић, а на име: „— — лицишација је стара форма." У том случају, наравно дошле би „земљорадничке задруге" до манастирских зе^ маља, а поред њих и какав заслужник. Наспоменути нам је још и ову околност. Кад је сабор закључио, да се издаду под закуп манастирске земље, и онуномоћио саборски одбор, да тај закључак и изведе; нитамо: како изгледа расписани стечај и слободно, без ичије препоруке или пресије обављени избор „надзиратеља нар. црквених добара" ? Шта ће бити његов задатак већ норед изабратог ревизора? Ваљда да надгледа манастирско воће и винограде, шта је остављено у рукама калуђера и одгајање живине! Напоменути нам је овде још вешто, што јасно показује и доказује разлику између мишљења мајског сабора о мана-

стирским добрима и мишљења др. Светозара Милетића о њима. Као известилап одбора, прочитао је Милетић у XXII. седници 11. Маја 1870. израђено од одбора „Саборско устројство." У I. чланку рекло се : „Српски народпи сабор је орган, који у име српског народа православне цркве у обсегу српске патријаршије и митрополије у границама државног закона, самосгално уређује одношаје, и раснравља, надгледа и иепосредно и носредно извршује послове, који се тичу црквене администрације, школе, нросвете, паставпи и добротворни народни з>вода и заклада, срп. нар. Фондова, и срп. црквенонародни добара." Кад је вођена снецијална дабата о истом устројству, у XXV. седници је Милетић рекао: „У чланку I. дошли смо до ; ,администрације"; сад иде дал,е: „школе, просвете, наставних и добротворних на родних завода и заклада, срп. нар, фондова и срп. црк. нар. добара." Не зиам, да ли је ко предао исправак. Међутим ја сам слободан поднети један исправак: да после речи: „Фондова", дође „манастирских и других". Ово је за то, да и то из вида не би испустили, јер истина манастирска су добра такођер црквено народна добра, па и у рескрипту су као такова означена; али нужно је, да боље означимо, да саблр има право о њима расправљати. У рескрипту стоји овако : §. 1. црквено-народпа добра или су митрополијска или епископска, појединих цркава д појединих црквених општина, школа и манастира и т. д.". По овоме би се могло рећи, да су већ манастирска добра призната као црквенонародна добра; али у истом том §. првом каже се и за добро 'појединих онштипа, гакола и т. д. да су и то црквено-народна добра. То ће рећи то: ако гдегод општина престане бити, па има тамо добра, н. пр. црква, сесија и т. д., онда да се зна чије је наследство; то дакле прелази на оншги народни фонд. Али док општина постоји, та добра нису црквено-народна тако, да сабор може иоле шњима располагатн. Нао што је с црквено-народним општинама, тако је и с манастирима. То би се могло за основ казати. У §. петом, истина каже