Српски сион

02-р. 1 42. „СРПОКЖ СМОН." Н р. б.

се „а^министрација манастирских добара поверава се дентралној управи народних Фондова и т. д. али каже се само администрација се поверава, али да иначе мо же располагати и расправљати о тим добрима, ТО не СЉедујв. Рад бих дакле, да се изречно кан?е, да су манастирска добра, не у другој линији народна, но у првој, и да сабор о њима закључке доносити може, за то сам у то име тај исправак донео." ЕТО, како је Милетић, који је био главни учесник при донашању V. одсека у кр. рескрипту од 10. Августа 1868. „0 управљању манастирских добара", мислио и тумачио §. 5. истог одсека, односно шта се подразумева под „администрацијом манаетирских добара." Милетићев је исправак сабор огромном већином усво.јио. Како пак усвојено од сабора 1870. „саборскоустројсто" ниједобило нревишњу потврду, а но потврђеном и данас постојећем устројству, сабор је само „заступ^тво у стварима цркве, школе и на ове односећих се заклада, у чиј делокруг спада да доноси статуте о управи, контроли и употребљењу народно-црквених добара, овамо рачунајући и манастирска до бра — с погледом на основне цели, као шго је то одређено саборским закључком од г. 1865. одобреним кр. уредбом од 10. Авг. 1868. — —ког статута још ни данас нема; јасно је, да но наведеним речима Милетићевим, баш на основу §. 5. кр. рескрипта од 10. Августа 1868., који § има и данас важност и силу, сабор 1902. ннје био властан, да донесе поменути закључак о издавању нод закуп манастирских земаља. И кад овако стоји са истим закључком. љубонитни смо на решење министерево да л ће он моћи на основу §. 5. V. кр. рескрин-та од 10. Августа 1868. препоручиги круни на потврду и поменути закључак саборски. Из свега реченог, види се дакле, да има као што рекосмо неке разлике између мишљења Милегићева и мишљења мајског сабора — радикала и самосталаца — у ногледу администрације манастирских добара. (Наставиће се.)

Правила за калуђере у темишварској епархији. Приопштио : Д. Р. Стеван ил. АвакумовиЛ , владика темишварски, по своме прелазу из горњо-карловачке дијецезе у темишварску Јулија 1801., видећи да у његовој дијецези има три срн* ско православна манастира и то: Бездин, Св. Ђурађ и Војловица, а знајући, да се по правилима митрополита Вићентија Јовановића од 1733., и онако нико не влада, а наметнута од државе нравила од 1777. која нису ни ступила у живот да су §. 48. деклараторије од 1779. опозвата; издао је следећа нравила за калуђере, која добро могу нослужити као грађа, кад се једном стане градити уређење манастира. Да су се калуђери увек по истим правилима до данас владали, а то је зависило од епизкона; како би данашњим даном наши манаетири изгледали! Па и данашњим даном, да се установи, да се с нерим изменама имају по њима владати, не би требало друге контроле над манастирима, до ли те, да се само пази, да се у свему но њима поступа. Авакумовић је носвећен за владику горњо-карловачког 21. Марта 1798., ну, врло се мало бавио у својој епархији. Одмах по своме доласку у Плашки, за ког рече: „Та овде не би ни медведи живели", премести своју столицу у Карловац, у ком се такође врло мало бавио, ношто је постављен био за придворног саветника код кр. угарске канцеларије. Умро је у Темишвару 25. Јунија 1822 Авакумовићева правила гласе: СТЕФАН Божијеју милостију нравославни епископ темишвареки, Липовски, Велико-Бечкеречки и јего Ц. краљевскаго и Апостолскаго Величестка совјетник и унгарскија дворскија канцеларији ре®ерендар. Перва наша брига и старање јест, како би се монастири епархие наше у твердо стање и добри иоредок привели, то за полезно и хасновито нађосмо, гледајући на садашља времена и обстојателства, сљедујушча правила како за монастире, тако и за јеромонахе кои у њима живе, издати, и њима за будушчее њино управление и владање објавити дасмо.