Српски сион

С тр . 164.

„српска

СИОН."

ЈВр. 6.

црквеног живота од Црнојевића до њега, ил управо да је био црквенији човек, те по томе више архијереј, но политичар, у чему тако^е није пожњео никакве лаворике, нити што израдио за народ, но био бечко оруђе; даиас би код нас све друкчије етајало. Све оне силне трзавице, што их је наша овострана црква од 1850. до данашњег дана, па и наш народ на црквено народном пол.у, претрпела; биле би отклоњене, и ми би смо били од њих поште^ени. У место данашње загушености, расула и пропадања на свима црквенонародним пољима, а да и не спомињемо оне грдне стотине хиљада круна што је од то доба потрошено у тартањ на тобожње уређење наших црквено-народних ствари; данас би код нас на тим пољима владао ред, сре^еност и напредовање. Кад се само сетимо, каква је била у то време наша православна јерархија, у којој беше један Пантелејмон Живковић, један Евгеније Хакман, један Евгеније Јовановић, један Андрија Шагуна, а уз њих архимандрити Сергије Каћански, Никанор Грујић, који сви имадоше удела у поменутим договорима, — не треба заборавити, да је у то време био у Бечу и владика Платон Атанацковић, ком патријар Рајачић не даде приступа у поменута договарања, а зашто, то се види из распре, што излази у овом листу, а уз то помислимо на какве су се корисне цељи могле употребити оне силне стотине хиљада круна; срце нас боле, кад помислимо, шта се све тада није могло створити и уредити. И у место тога, створио се прави мућак, да се после из њега излеже ово данашње чудо и покор на нашем црквенонародном пољу, што се у осталом није ништа друго ни могло из њега изродити. Из обичног се мућка не изроди ништа, а из поменутог се родило данашње стање. Патријар је Рајачић био те среће, да му се и по други пут дала згодна прилика, да уреди питање наше православне цркве. А та му се прилика подала 1860. Од 1850|1. до 1860. имао је патријар

Рајачић доста времена и горког искуства, да је у стању био увидети, како се љуто огрешио о своју цркву и народ, што није 18301. послушао савете Хакманове и ТТТ агунине, те настојао, да се тада уреде црквене ствари. 27. Септембра 1860. добио је патријар Рајачић од Бзегова Велачанства Фрање Јосифа I. ручно писмо, у ком се рекло: „Решавајући молбе, које сте Ми с епископом темишварским — Самуилом Маширевићем — поднели, одобравам да се држ11 синод гр. н. у. епископа, који Ке се и^шти савешовати о оиштим стварима сво]е цркве у Аустрији и Мени о овима па каиоиима основане жеље ипредлоге иодпети. Нарочито је Моја воља, да се овај синод, у који се имају позвати и гр. н. у. епископи ердељски, буковински и далматински, о томе севетује и Мени с обзиром на канонске прописе основане предлоге поднесе, како се имају јерархијска одношења уредити, да се узму као што треба у обзир и иотребе и црквени интвреси гр. н. у. Романа. — Годишњем држању синода не стоји ништа на путу." У истом је ручном царском писму наименован био за ц. к. комесара тадашњи бан Хрватске и Славоније Фмл. Јосиф Шокчевић, и патријар Рајачић, у место да је настојао, да се одмах синод састане и изради поверен му посао; он се занимао са политичним сабором, до ког је напослетку и дошао и на њему терао политику о „бити имајућој српској војводовини!' 1 Благовештенски се сабор састао 21. Марта 1861., одржао свега 12 седница и 8. Априла распустио. На исти је сабор, који није био ништа друго него комендија, сазвата, да се попут сабора од 1790. Мађари држе у шаху, издати преко 15 000 К. из народног фонда, који је новац такође употребљен бити могао на много што корисније. На истом је сабору у погледу црквенонародних ствари у чл. XV. решено: „Што се тиче дела црквено-народних, односећи се на цркву, манастире, клир, фундације, васпитања, школе и тима подобна заведења и установљења у кругу војводовине