Српски сион

Озд?. 163.

^анства добију, да се укину закони у противном смислу постављени, у колико се на не саједињене грчкога обреда односе, и да као и други становници краљевине у краљевини Угарској и сајуженим земљама буду у стању добра набављати и притежавати и сва званија отправљати". „У осталом права кр. Величаства у делима клера, цркве, закона, којега упражњавање биће им потпуно слободно, фун•'ација, наука и васпитања младежи, не мање и њиови привилегија, које нису противне основном уставу краљевине, као што је пресв. Величаство право ово од својих предака славне успомене примила, тако се истом горехваљеном краљевском Величаству и у напредак неповре^ено остављају". Овим је даклем чланком краљ угарски постао тако рећи неограниченим господаром у делима православне цркве и школе. И само су наше странке могле у својим програмима тврдити, да је тим чланком припозната автономија нашем народу! Данас смо дотерали дотле, да је иорвд хваљеног IX. чл. од 1868. и устројства саборског од 14. Маја 1875. скоро сва власт концентрисана у државној власти. Митрополит-патријар, односнојерархија данас је тако скучена у својим правима, што јој по учењу цркве припада, да оно што је има, не може се ни назвати каквом влашћу. Једино што јој је остављен избор епископа, односно да без њеног пристанка не може постати епископом и онај, кога она не избере. А што је до тога дошло, томе је доста и сама крива. Не ћемо да је кривимо, што од половине XVIII. до половине XIX. века, када је државна власт највећом силом и жестином одувимала од ње једно по једно право, у чему су јој на жалост доста ишли на руку и сами народни сабори, а особито онај од 1769. и 1790., није могла да сачува своје право, пошто је сав њен отпор против ње, био слаб, и ако је за то време више пути снажног отпора давала, о чему ће већ бити говора у овом листу.

Ал је кривимо, и она носи одговорност, што није тада кад је могла, да и државним законом обезбедн себи она права, која су јој у привилегији обећана, односно која јој по учењу наше православне цркве припадају, то учинила. У томе носи понајвећу кривицу патријар Јосиф Рајачић. Када су оно 1850. позвати били свн православни архијереји у Веч, да се договарају о црквеним стварпма; тада се могло уредити и црквено питање православне цркве, а пре свега, тада се могло доћи до уређења архијерејског синода, ког уре^ења на жалост ни данас немамо. У Бечу се тада бавио патријар Рајачић са осталим православним архијерејима неколико месеци, и како је он био више дипломата но архијереј, а уз то човек своје воље; није се ништа урадило. Рајачић се није могао сложити са осталим архијерејима. а особито са ердељским владиком Андријом Шагуном, и буковинским Евгенијем Хакманом, којима је био више пред очима интерес цркве, но политика. Влада видећи на послетку, да се православни архијереји не могу да сложе, отпусти их кући, чије ју је саветовање стало неколико хиљада форината, пошто је она сносила трошак за њихово бављење у Бечу. Патријарху Рајачићу су се врзле мисли по глави о томе, како да се отвори у Карловцима не само правничко-филозофско-богословски факултет, него чак и медически, у место да се побринуо за ваљане основне школе, за учитељске школе и гимназије. За време његовог патријарховања, није ни карловачка гимназија могла добити јавност, а то с тога, што су у њој већином пропали правници и свршени богослови отправљали професорску дужност. 1850ј 1. је године патријар Рајачић пропустио прилику, која се не ће ско« рим повратити, кад се могло спровести и само уре^ење архијерејског синода. Да се то тада спровело, а могло се спровести, да је он био ијоле попустљивији и да је познавао псторију наше цркве, односно