Српски сион

ЈВр. 10. С1М1СКИ

Да је таква потврда неоправдана и сунротна закону; доказали смо у напред поменутом чланку у 9. бр. о. л. Ну, пошто се она практикује, мора се иста нракса све дотле ноштовати, док је саборски одбор не укине. И сам је припознати тумач наших црквено-народних установа г. др. Жарко Миладиновић у своме „Тумачу" на стр. 143. рекао: „— — Према томе избором новог одбора има управљати стари одбор, који мора све донде вршити своју дужпост, док нови одбор не наступи своју дужност. — — Најпосле посве је нри родно, да један орган дотле ради, докле га „други нови не замене. — —" Нови пак скупштинари односно одбор ници могу настуиити своју дужност тек по потврди избора, а дотле као што рекосмо врше скупштинско и одборско право стари скупштинари и одборници, па ма и искоцкани били. Не би с горег било, да саборски одбор и о овом спорном питању донесе образложено начелно решење, како би се избегли неспоразуми, свађе и рекурси.

Писма Јосифа од Путника, владике пакрачког, Стефану Станковићу, архимандриту ораховичком. Прилог за новију историју црквену карловачке митрополије. Приопштио д. Р. Јосиф од Путник, архимандрит гргетешки, посвећен 12. Јулија 1808. за цакрачког владику, 1818. именован буде за администратора Арадске епархије, коју је администрирао све до свог именовања 1828. за темишварског владику, умро је у Темишвару 4. Новембра 1830. Стратимировић митрополит је волио владику Путника, и с њим је неколико пути ишао у Беч ради црквених ствари. За време администрације арадске епархије, а и пре тога, чим би се владика Путник кренуо из свога двора, писао би своме посинку Станковићу, потоњему митрополиту. У библијотеци српске новосадске гимназије, у заосталој и наслеђеној збирци Ђорђа Рај-

СИОН Стр. 307.

ковића, налази се више (29) писама Путникових Станковићу. Ми ћемо из њих навести овде главнија места, која могу послужиги као исторична грађа за новију историју црквену карловачке митрополије. Ну пре тога ћемо да проговоримо коју о избору Стефана Станковића за архимандрита ораховичког. Владика Путник је иоднео 15. Јунија 1818. митрополиту Стратимировићу, следећу молбу за Ставковића: „Ваше Превосходителство, милостивјејши Госиодине! Јегда аз милостију и благоволением Божијим на престол Архијерејски богоспасаемија Епархији, Пакрачко-Славонијскија возведен бити удостоихсја, тогда убо иодражаја изрјадному Превосходителства Вашего нримјеру, все старание моје тамо обратих, јеже лице и честним живота поведением, и вјежеством отличное изобрјести, по мудрому начину Вашего Превосходителства воепитати, и јелико сили и вјежество моје дозвољат, тако приуготовити, что би оно своим временем при повседневном собственом својем усавршенствованији, и мње самом в дјељех Епархијалних на иомошч, и свјатјеј Божијеј церви на ползу и корист бити могло. Таковое убо лице желанију и намјеренију мојему полно соотвјетсвујушчеје во особје нињешњаго протосингела моего Стефана Станковића обрјетох, и с предварителним Превосходителства Вашего дозволением же, благословением со собоју сјемо в Пакрац приведох. Искусив же, что он науками изображен и добрје приуготовлен, всегдашњују љубов и охоту к прињатију чина монашескаго указоваше, се к тому и честним и прпмјерним својим житија иоведением, и неусипним в отправленији находјашчих себје званија должностех приљежанием, и ревностију отликовалсја, произведох јего в дјакона протодјакона и на прочија степени церковнија порјадочно а чино, даже до сего, јегоже ниње носит сана Протосингелскаго. Кољ же он в званији и служенији својем свјашченичествјем, течением 10 љет, даже до сего текушчаго, јеже по милостивому Вашего Превосходителетва повељенију, тамо в наставленији и обученији клириков пробавил бјаше, не точију јако нотарији конзисторијални, но и учитељ јуншаго клира, ревностним, и полезним