Српски сион

Б р . 10.

СИОН

Стр. 293.

И од тога доба до „мајског сабора" прошле године, већина и то грдна већина посланика бивала је што је исповедала слободоумна начела, а на „мајском сабору" што је исповедала радикална начела, управо назови радикална, пошто се с правим радикалним начелима не долази и не може доћи до „безусловног благоволења владиног." Па шта су такве већине слободоумнорадикалне странке извојевале на народноцрквенам саборима за то време? Извојевале су саборско устројство од 1875., којим смо гпто рекао др. Светозар Милетић добили „укљештену автономију", а уз то 1895. „Уредбу о мировинском фонду за удовице и сироту децу српског православног свештенства у опсегу српске митрополије карловачке" и „Мировинску уредбу за народно-црквене чиновнике и професоре". Ове две уредбе имају захвалити своју потврду Чика Стеви Поповићу, а остали закључци саборски и они силни законски предлози, лежали су и леже не потврђени у архиви министарској, да из ње не изи^у никад на видело. Из овога се дакле јасно види, да није довољно имати само саборску већину, а у сабору „изгласити" какав законски предлог, него да се за потврду ког законског предлога иште и нешто друго, а то је пристанак епископата, а за ТИМ пре свега, сабор мора имати поверења и код круне и код владе. Без тога је највећа бесмислица веровати, да је за потврду ког законског предлога довољна само саборска већина. Поверења могу имати и код круне и код владе, и не само простог поверења, него и угледа људи од угледа и положаја, људи старији, умеренији, људи независни, којима се не можз ни с које стране пребацити, да имају неке себичне цељи што се заузимају за црквено-народну автономију, а уз то људи који нису прононсирати као политични партизани, и који не терају спрам владе опозицију. Она права, што су народу дата у кр. рескрипту од 10. Авг. 1868. извоје-

вали су му уважене проте и свештеници, генерали, пуковници, виши и нижи официри, жупани, поджупани и нижи жупанијски чиновници, и остали угледни мужеви, што беху посланици на сабору 1864(5. А што овамо од 1872. т. ј. од потврде данашњег изборног реда, не могу наши сабори ништа да извојују, сем онако укљештеног саборског устројства и 2 мировинске уредбе, односно да извојују потврду својих закључака, узрок је то, што су у сабору главну реч водили људи прононсирати као жестоки владини опозиционалци. А сем њих су се за посланике воћином бирали људи без икаквог [ угледа и знања, а не ретко и без осигуране ексистенције, те је с тога противницима слободнијих идеа лако било денунцирати на меродавном месту, како су ти људи опасни по државу, како они хоће да дочепавши се управе народних фондова и власти, узмогну што већу агитацију развити у народу против владе и државног уре^ења, те* тиме осујетити потврду саборских закључака. ^Да је код нас било мало више увиђавности 1892., те да се приступило претресу „Предлога за уредбу о устројству православне српске народно-црквене автономије у области карловачке православне српске митрополије", ил тако из потсмеха нрозваном „јединственом статуту"; тадашња би саборска већина, у којој беше по доста угледних и упливних људи и код круне и код владе, ваистину и извојевала она права народу и цркви, што су у њему наведена, која им права не ће извојевати ни сто „мајских сабора". Ј Ето, „мајски је сабор" баш био попустљив, лојалан, учинио је оно, што не учини до њега ни један сабор т. ј. потписао је адресу и на мађарском језику; слушао и повиновао сваком мигу поверениковом и његовог секретара; с њима се о сваком наумљеном закључку претходно посаветовао и утаначио какав закључак да се донесе: па поред све хваљење „безусловне благонаклоности владине", не извојева ни једну потврду