Српски сион

Бр. 10.

СРПСКИ СИОН

Стр. 295

њима се договарати о потребама своје цркве ? Смемо ли и на даље гледати и трпети, да нам једна по једна вероисповедна школа прелази у државне руке; да су нам толики учитељи осуђени да у случају болести и старости буду ихтоно-реч бачени на улицу, пошто нема за њих пензиона фонда. а да и не говоримо, колико и каквих би требало донети промена и нових установа на просветнохпколском пољу ? Смемо ли и на даље гледати и трпети, да нам се држање сабора допушта по милости ; да му се закључци не потврђују, а који се и потврде, да му се потврђују измењени; да му се спутује рад и слобода? И ако све то можемо и смемо и на даље гледати и трпети; ми се „играјмо" и на даље сабора и уживајмо у самообмани како ми имамо црквено-народну автономију. Трошимо и на даље хиљаде на саборе. Сва^ајмо се и гложимо и на даље изме^у себе и стварајмо што звучније програме, а онај Грујићев „трећи" смејаће се и на даље и трти руке од радости, што се тако лепо умемо играти и забављати са Андрашијевом играчком! Не ћемо л пак то, него хоћемо да и ми једном до^емо до истинске црквенонародне автономије; онда нам не остаје ништа друго, веЋ да пре свега раскрстимо са странкама и страначким програмима, бар на црквеко-народном пољу, да се сви спојимо у једну странку, да се измиримо са јерархијом, па да заједнички и слошки порадимо на онаквом устројству, од кога би имала користи и црква и народ. А да се то постићи узмогне, мора се ако не баш искати укинуће IX. зак чл. од 1868. и донашање другог законског чланка о признању црквено-народне автономије за православне, а оно измена његова, која би се у том имала састојати, да се уз саборско право у њему призна епископалан карактер нашој цркви, а подједно и укинуће саборског устројства од 1875. и донатнање новог устројства, у ком би тачно одре^ен био делокруг

синодски и саборски, а подједно и право врховног државног надзора. А једно и друго мора се искати с тога, пошто уз њих и поред њих, не можемо и не ћемо доћи до истинске црквено народне автономије. Ако се за ових последних 34 године нисмо уверили, да се наша црквено-народна автономија не да уредити на основу лутеранског устројства и политичних устројстава; онда смо ми народ достојан сажалења, ал подједно и народ, који нема будућности и који ће се свађајући се око неизведљивих звучних фраза и принципа, пропасти. Оканимо се дакле једном са разним експериментима, од којих је до сада имао користи само онај Грујићев „трећи", и не ослањајмо се сувише на IX. зак. чл. од 1868., него се ставимо што рекао Грујић на темељ сигурнији, т. ј. на наше народно-црквене установе, са ког нас не ће моћи нико стерати. Није похвално ни за нашу јерархију, а ни за наш народ, што ми саборишући и ра^ећи од 1864. на црквено-народној автономији, не бесмо у стању уредити своје црквено-просветно-народне ствари. Ал тако исто није похвално ни за угарску владу, што она није била у стању нагонити нас, да се једном уреде наше ствари, односно да је и сама настојала да се до тога доЗ^е, Држава може и има своје државне интересе, ал се држава не може и не сме толико заузимати за исте, да допушта и трпи нездраве и неприродне одношаје, а подједно и ненапредовање и пропадање једног народа и цркве, као што је српски народ и наша црква. Рекосмо отворено своје мисли о нашој црквено-народној автономији, а што год рекосмо, рекосмо из чистог уверења и осведочења. И ако ко држи, да су наше тврдње и назори неисправни и погрешни, ми ћемо радо и весело саслушати и усвојити свачије оправдано мњење, ал се у напред ограЗјујемо против сваког извртања наших мисли,