Српски сион

С тр .;354.

СРПСКИ сион

бр.^12.

Истина, и до самих је сабора доста кривице, што се врло често око ситница трошило скупоцено време и новац и мооге и многе су уредбе донесене, за које се могло у напред знати, да не ће бити потврђене; ал има урецаба, које су могле бити потврђене, и да. су у своје време потврђене, много би данас што-шта друкчије стајало. Од 1875. па све до 1890. ппје се изјављивала од „горе" жеља, да се гради целокупно устројство, шта више ни 1870. ни 1874, није се то допуштало, и ако је др. Св. Милетић предлагао, који је и израдио „Основни народно-црквени закон". Први пуг је то наглашено 1890., а особито 1897., кад је категорично сабору изјављено, да нре свега мора предузети у претрес израђен од саборског одбора „Народно-црквени устав", тако названи „јединствени штагут". Па како сабор није хтео на то да пристане, буде распуштен, да се више и не састане. Мајском сабору 1902. год. истина није тако така иорука достављена, и го не што се „горе" одустало од поменуте намере — која се намера мора извршити —-, него да се опсени светина, како се одустало тобоже од горље намере услед сложног народног отпора, дочим су пре тога радикални аранжери „удесили" тако, да ће сам сабор тобоже од своје воље искати да се допусти претресање и народно црквеног устава. Кр. повереник у свом поздравном говору у том погледу, само је ово насноменуо: „Треба сабор и о томе да се побрине, да се нађе лека оним невољама, које се показују у животу автономије, и које редован л законит ток автономије прече, и да се отклоне недостаци, који се показују у администрацији", а саборска већина — радикали — у својој адреси на ту повереникову напомену, рекоше: „Саборском одбору, који поверењем овог сабора изабран буде, биће понајпреча дужност, да приправи сабору за претрес нов елаборат, односно поправке и допуне оних наших автопомних уредаба, без којих исправака те уредбе даље постојати не могу." „Верни сабор овај отпочеће по томе

законодавни рад свој са најдубљим уверељем, да ће се у доба закона, правде и правице поступати и према народу српском и овоме народно-црквеноме сабору, законито и уставно Овај сабор ће се у правилним приликама упустити у оргаиизаторни рад, с пуним убеђењем да ће му се пружити јамство, да ће на осиову врховног надзор (, висока влада поднети Вашему Величанству сваки саборски елаборат на потврду у целости, без икаквих измена, а за случај, да се који елаборат не удосгоји превишње потврде — да ће се тада са примедбама вратити за времепа сабора на ноновно претресање". И ако је радикалпа странка и 1897. год. и доцније и у својим органима и зборовима и скупштинама на сву меру осуђивала и протестовала против намереног „црквенонародног устава"; на опште изненађење непосвећенима иза претходних изакулисних договарања и удешавања —- радикална странка не само да је у својој адреси изјавила да ће приступити градњи „новог елабората" — једноставпог штатута —, него је и саборски одбор изабрао пододбор за израду поменутог шгатута. Од то је доба прошло подоста времена, и ништа се не чује — бар званично —, да л' је исти иододбор почео свој рад и докле је дотерао. ^ Како се код нас од толико времена говори, пише и дебатује о нашим црквенонародним стварима, и како поетоје три готова „црквено-народна устава", могао је и требао је исти са својим радом бити готов, те је саборски одбор требао искати сазив сабора у одређеном року, т. ј. између ускрса и духова. Како пак он то није искао, не знамо шта би за своју извину могао друго шта навести, до ли да није готов са повереним му радом. Ако стоји, што се од толико и толико година и пише и говори, да је крајње време, да се једном и наша црквено-народна автономија уреди и дозида и под кров стави, као што .је сгављена автономија романска и лутеранска у Угарској; онда је неопростими грех, што тако важно питање саборски одбор одуговлачи, и то

)