Српски сион

С тр . 432.

СРПСКИ СИОН

&>. 14.

„Ту ће се можда морати установити, да еиархије у троједној краљевини имају особене заједничке нослове, па и изборе, у ком случају уг. влада не би имала никаквог наслова, мешати се у ствари, које сиадају искључиво у делокруг домаће владе у троједној краљевини." „Бар би тако спасли језгру српства, средсште митрополије, и огњиште народни Фондова и црквено народни добара, и њино употреблење на опште корисне цели; бар не би због нас с ове стране Дунава, час по час спречавана била браћа наша с оне стране Дунава у организму и развоју свом." „Мађарима на част њин IX. Чл. од 1868., који нам не вреди, и што прете суспензијом, или унишгењем истога за нас, у томе можда Ћемо их и сами претећи предлогом." (в. 81. бр. „Заставе" 1874. ГОД.) А радикална странка не само да је потписала и мађарску саборску адресу 1902., а да и не спомињемо њено кокетирање са кр. повереником и његовим секретаром, него је 1902. на народном збору у Новом Саду попретила: да за троједницу зашражиши другу државну основу, а да и не говоримо о томе, како је Милетић био највећи противник опортунитетске политике, коју данас радикали и на цр квеном и политичном пољу терају, те да ову последњу прикрију, ставили су на своју заставу „пасивитет", а код избора њихове присталице да покрају вратове на владиновачки паприкаш и вино. С тога и због ове огромне разлике, не би шкодило ни мало радикалима да престану заваравати свет, како су они наследници Милетићеви, јер друго је био Милетић, а друго данашњи њен вожд! Има доста велике разлике између некадашње слободоумне — Милетићеве и данашње радикалне странке и у томе, што је н. пр. саборски одбор од 1880. девет преставака послао влади ради сазива сабора, а данашњи саборски одбор поред свег тога, што су радикали до неба дизали вику, што се не допушта сабор, те кад су дошли у положај, да и од њих зависи продужење сабора, ћутз као заливени, па

се и не мичу да ишту сазив односно продужење габора, кога толики и толики послови чекају, и на који наш народ чека овамо од 1890Те и због ове разлике треба радикали да пусте подобар тон свога хвалисања, како су они пријатељи иароду и народно црквене автономије. Ако се наш народ борио, завађао и трошио новце да до положаја дођу неколико војвода, сродника и присталица радикалних, а не да се једном уреди наша црквено-народна автономија; онда благо народу и цркви! Нема пак међу њима разлике у избору „народних надзорпика". Слободоумна је странка изабрала Петрд Чарнојевића за надзорника даљског спахилука, а радикална Корнела Јовановића за надзорника меленачке општине, којој је саборски одбор дао у зајам 320.000 К, те је Корнела ноставио за надзорника прихода исте оиштине. А ко је Корнел? Не знамо, што би рекао песник Љуба Ненадовић, који би сваког странца, кад би дошао у Ваљево извео у шетњу, те му издалека рекао: оно је кућа Милоша Глишића, а па иитање: а ко је то, одговорио само: не знам, и пошао с њим даље. Ко је пак био Милош Глишић, некадашњи председник двогласничке скупштине, то је знао и Љуба а и сва Србија, а ко је Корнел дојучерашњи продавалац слика и чаша, а пре тога шта све није био, то знамо и ми, а зна и овострано српство. И ако стоји народна реч, нознаје се светац по вечерњу, не треба лупати себи главу, какви би се постављали за надзорнике, да се нешто одобри мајски закључак о управи манастира. Још бих смо могли навести много примера, из којих би се видела разлика између данашње радикалне странке и некадашње слободоумне — Милетићеве, ал на што! Мудрима је доста и наведених примера, а јуродивима и заслепљенима, не ће хаснити да им хиљадама примера наведемо. Они ће остати при своме!