Српски сион
Стр. 506 СР11СКИ
изабрала из средине своје депутацију, да допрати високопреосвећеног Епископа као предсједника у скупштину, ступа праћен депутацијом високопреосвећени Епископ Михаило, одушевљеним клицањем допраћен у дворану и заузима пресједничко мјесто. Након искреног и кратког говора, којим је г. Епископ поздравио сабране скупштинаре радујући се, да су се у лијепом броју сакупили, разложио је задатак скупштине и метнуо скунштиви на срце сложан и једнодушан рад, кога треба да провијава истинита права љубав према св. цркви нравославној. Говор овај примљен је одушевљено. Послије овог даде г. предсједник по епарх. биљежнику прочитати отпис високосл. Саборског Одбора, којим се налаже сазвати поновно епарх. скупштину гор. карловачку у току мјесеца Августа као и то, да је за донашање пуноважних закључака у еп. скупштини нуждна надполовична већина чианова. На позив г. предсједника бирају се 2 најмлађа члана за перовође, предају се вјеродајнице од чланова, који прољетос не дођоше у скупштину и ушљед међусобног договора изабире се одбор од 15 лица у вериФикацију. ВериФикациони одбор повлачи се у покрајну собу, на што предсједниттво одлаже на Ј / 2 сата сј едницу. Послије подужег времена враћа се вериФ. одбор, те протојереј М. Мајсторовић парох клокочки јавља, да је одбор изабрао њега за предсједника а дра Душана Пелеша за исвјеститеља. Предсједништво дајеријеч исвјеститељу, који јавља, да је одбор вериФикациони прегледао и пребројио вјеродајнице присутних чланова, узео у обзир и чланове, који су без вјеродајница у скупштину дошли, па их свију уз пароха карловачког Душана Кнежевића предлаже на оверовљење. Карловачки на име парох није изабрани скупштинар, него мисли да као парох града Карловца има вирилни глас у скупгатини попут његова нредшасника пок. проте Беговића, који је протојереј био и по нашем мигаљењу као такав и вирилац био у смислу уредбе за епарх. окупгатине.* Жали надаље извјеститељ, што мора констатовати, да су само 122 скупштинара ири* Није имао, цошто није био окружни прота. Гор. Карловац има право само на једног светочног посланика. Ур.
СИОН Бр. 16. сутна, што не чини дакако надполовичпу већину од броја 276. Пошто се на упит предсједника да ли има тко приговорити што на извјеститељеве ријечи, није нитко јавио, изјављује високопреосвећени иредсједник, да му је врло жао, што мора изјавити, да нема ни овог нута падполовичне ве ћине гласова и да се према томе скупштина одржати не може, пошто би се иначе огријешила о наредбу више власти своје. Скупштинари се на ово растадоше тешким срцем и зебњом у души, да се већ ни одржати не ће моћи скупштина наша, кад овога пута не би то могуће. Да је високопреосвећ. Госп. Епископ ваљано и мудро руководио рад скупштине држим, да не може нити емије итко, тко је поштен, оспорити, напротив сваки скуиштинар морао је понијети собом увјерење, да је сав поступак од стране предсједништва скроз коректан био. Но да ли је коректно, да ли је пристојно, да ли је на иошљетку поштено било владање некојих скупштинара, који неумјесне, незреле и неслане примјетбе добациваху предсједнику скунштине високопреосв. Господину Епискону Михаилу, чији рад и у скупштини и ван ње, а особито у времену, откад ово владичанство има срећу, да га називље својим Епископом дијецезаном мора сваком поштовање улијевати. Ено вам свима баш „Извештаја епарх. власти ирав. срп. епархије горњо-карловачке", на ког сте толику вику подигли и ми смјело тврдимо, да је бага Извештај тај отворена књига плодотворног рада епархијских власти наших кроз 11 година посљедњих! Јест! али' то је васпитање родољуб& новопечих таково! То је сад модерно за Бога! Јер дигнути главу повисоко, по који дописић послати у новине опозиционе, пред лахковјерном свјетином правите се важан, викати на власти своје, омаловажавати Епископа свог, доста је да преко ноћи ностанеш родољубав и „честитим свештеником народним" и ако ништа при теби свештеничко није. Јест! ви који иреко ноћ „виђени" постајете, док вам је рад у народу нашем врло незнатан, ви који сте посркали науку, којујеу данашњем друштву српском засадила позната рука „вождова", ви, који сипате лаковјерном нашем народу прашину у очи, мјесто да му каи чисте воде улијете, ви што неистину творите,