Српски сион

С тр . 484.

СР11СКИ СИОН

В р. 16.

културнога унаиређења, да га т. ј. нн бриге није, да се, култивисањем развоја знанственога свога видокруга, усавршава и у самој својој духовној делатности. А жалосно је то и по књигу нам у опће, да трговац с њоме узаман куца на свештеникова врата и на калуђерску ћелију — она му се не отварају, ил ако му се отвори, рећи ће му се: „тхја, ето како је то, нема се новаца" ; или: „видпте, ја сам, по несрећи, толико оптерећен цослом, да просто не доспевам ни да мислим о набављању и читању књига"; или: „ја имам толико бриге око орања и копања, као и око неговања ситне ми дечице, да би просто штета била траћити и на којечије такозване умне производе ово мало крвава прихода." Но још је жалоснија ова јадна појава, кад је применемо на нашу, специјално богословску књигу. Растуривач т. зв. световних књига још може закуцати и на врата трговца ил занатлије иа и просвећенијега ратара у суседству, и он ће туда по свој прилици и продати једну или другу књигу. — Али шта ће он чинити, ако га баш свештеници и калуђери одбију са чисто богословском књигом? Куда ће се он тада окренути? Коме ли ће другом и моћи понудити стручну какву богословску књигу ? Не ће ли тада така књига, па ма она и Бог вас пита како ваљана и корисна била, допасти мољаца и прашине по таванимд и ормановима? Но застанимо још и који часак више при овој прежалосној и, одиста неутешној појави. Сетимо се још и самога писца несретне стручно богословске књиге. Пробавио је толико времена по једној или више већих библиотека, преметнуо је преко руке многе изворе, док је своју тему шго темељније проучио, док је свој материјал прикупио и средио, и онда је још бдио и капао над својим послом недељам^, месецима, па ваљда и коју годину, а најзад је — махом је сиромашак и наш богословски књижевник — покупио своју мучну заштеду, те је књигу своју и штампи предао. Но ево невоље! И он, богословски писац узалуд предаје своје књиге препродавцима, Ови не могу да их продаду свештенетву

и калуђерима, јер они књиге, као што чусмо, не читају и не купују. Па заман, доцније, апелује и преко новива и писмима на своју браћу у Христу — они и не хају за то, нити би и од њега самога да прекупе работе му мукотрпне! И шта онда бива временом с тим, па махом и са свима нашим богословским писцима и књижевницима редом? — На ово презначајно иитање ево краткога одговора: угушиће у себе књижевничку амбицију, положиће своје перо у запећак, и не ће му више ни на ум падати, да производи оно што не може да прода — не ће он више никада писати богословских књига! Но када тако мора да учини један, па други, трећи, те и сви наши богословски писци и књижевници од реда — питамо се сада: чему ли се ми ту онда можемо падати од развоја наше богословске књиге у спће? —Ничему! Под притиском горњега Факта у нас о томе развоју не може бити ни разговора! Па зар при томе штетноме Факту и да застанемо, да се с тиме задовољимо, и да томе не потражимо лека? — Не тако. ни за живу главу! Јер застој и иропаст наше богословске књиге повлачи за собом неминовно и застој и парлог у интепектуалном и научном унапређењу и уствршавању нашега свештенства обојега реда. А то у нас ничија савест не би требала да мирно поднесе. Па шта да се дакле ради ? Шта ћемо ми, када ни свештеник наш, нити калуђер, просто не ће да купују књиге у опће, па богме ни специјалне богословске књиге? И ко би њих и могао приволети на то, да доносе новчаних жртава на олтар књиге у опће, а специјадно и на жртвеник за развој и нроцват књиге богословске ? Ништа лакше од тога! Свештеник и калуђери заузимају тако иреважно и презначајно место у црквено-народноме животу, а и иначе је нозив и служба њихова тако света и сјајна, — да су они просто дужни старати се и трудити се и на даље око свога интелектуалнога и научнога унапређења и усавршавања. Та, Боже мој, када је државник просто дужан и присиљен