Српски сион

С тр . 536.

СРПСКИ сион

Б р . 17.

а., држати провинцијалне синоде, у којима ће се заједнички саветоваги о јединству и чистоти вере, опћа. дела цркве уређивати, њима од врховног пастиреначелника Христа дату власт „везати и дрешити", извршивати, и о распрама у духовним стварима, које у њихов суд спадају одлуке доносити. б., Синодални устав и у управи својих дијецеза у важности одржати. в., У свези и саобраћају бити с осталпм иартикуларним црквама, посреством пређе уобичајених а сада увести се имајућих грамата, које су Архиепископи, кад су наступали своје ввање, једно другом уобичајили достављати, тим писмом показати своје сопствено цравославље, и тим начином одржати праве карактере правосл. саб. источне цркве — једенство и заједницу вере, — тако, да се у прешним случајевима, кад се породи сумња и размишљање у верским стварима, може наш Синод обратити на главне цркве истока и од тих затражити њихове мњење. Та свеза треба и опет да ступи у живот, и да се редовно и слободно одржава, ако би инако пала ограда, у којој је наша црква у аустријској монархији утиснута била, и њој се она највишом милошћу Његовог Величанства дарована слобода обистинила. II. У погледу највишег надзора и представништва цркве као укупног тела т. ј у погледу Патријаршије и Митрополије. Још у првим вековима хришћансгва, а особити одкад се раширило хришћанство до на крај граница познатог старог света, црква је ради лакшег надзора и управе подељена била у разне партикуларне цркве, које су уирављале свака за себе, независно једна од друге. Та независна управа иостала је понајвише отуда, што су се подизале разне нове независне државе, или што су се обе римске царевине распале, а независни владари нису трпели никакав утецај, што је долазио са стране, те су гледали, да исти одстране и од цркве своје државе. Тај систем годио је аристократском уцрављању правосл. саборне источне цркве. Тако цостадоше приволом све четири главне цркве истока, независне јерархије под именом Синоди Патријаршије или Митроиолије у Србији, куда су спадале обе Мизије, цео стари

Илирик и Панонија; у Русији, куд је уврштена цела Скитија и Сармација до источног и леденог мора, и у новије доба млада краљевина Грчка, која је с ириволом свију Патријаршија добила свој независни Синод, одцепивши се од цариградске патријаршије. С преласком великог дела српског народа испод Турског јарма у ц. кр. аустриЈску државу на цозив немачког цара блажене памети Леополда I. у год. 1690, преселио се а његов Патријарх из Пећи, и пренео сва своја стечена права и своју столицу овамо, те је добио од истог владара потврђену од Њега и Његових наследника до данашњег дана јурисдикцију у духовним стварима над свима Хришћанима и црквама своје вероисповеди у ц. кр. држави, с важним иривилегијама, а српски народ право избора Патријарха. И само Његово данас сретно владајуће Величанство цар Франц Јосиф, потврдило је најмилостивије та иоторијска права Патријарха и његовог избора превишњим патентом од 15. дец. 1848. По истом доброутврђеном праву, стоји на највишем стуињу јерархијског поретка цравосл. саборне источне цркве у ц. кр. аустр. држави Патријарх — Архиепископ — и Митрополит прав. саб. ист. цркве у Аустрији. То највише < достојанство спојено је са столицом (седиштем) Митроиолита у Карловцима, који је преставник прав. саб. ист. цркве и ц. кр. аустр. држави и води највиши надзор. Исти расправља у свима стварима, које се тичу целе цркве у аустр. држави, као морално тело у смислу св. канона са високом Владом или другим црквама. Он извршује све закључке св. Синода; издаје на основу савеговања свога црквеног савета донесене одлуке, цровизорно и у оним случајевима, које спадају у делокруг св. Синода. Он бдије над чистотом верозакона по правилима 7 васељенских Сабора, и стара се, да се врше закључци, које је св. Синод донео, да се обављају по пропису све црквене церемоније, обреди и свако богослужење, и да појединн дијецезални Епископи у својим дијецезама одржавају ред и светле својим добрим делима како народу, тачо и свештенству у истинитој вери и јеванђелским врлинама. Највеће је право и дужност његова, да посвећује епископе и уводи у еиископску част; да сазива, руководи и затвара св. Синод; да ! одређује време и место, кад и где се исти