Српски сион

СРИСКИ сиоп

Б р . 17.

епископу, силом досуђене му Богом црквене власти, коју они са сталном пажњом и оГЈ;ш]1ом на дрквене установе и синодалне одлуке и врше. Тражи се дакле од епискоца да са неким циљем и у интересу дијецезе по арописима управља, али му је према томе дато и овлаштење, да сме у границама закона предузимати кораке, који поуздано воде добру и добротворном напредовању повереног му хришћанског стада, које он треба да пасе и негује, као добар и веран пастир. Епископ, који је репрезентант цркве у дијецези, бдије као такав над очувањем чистоте верског учења и вере, службе Божје, тачног држања цркв. обреда. Он се брине за проповедништво и усавршавање истог. Он руководи црквену дисцинлину, те изда.је наредбеним пу■!ем провизорне и оњће наредбе, а у двојбеним догматским стварима и нровизорне одлуке и решења, која се имају одмах на Патријаршнју или Митрополију спровести и од ње о њима даље закључке очекивати. Утиче непосредно на богословију и семинарвју, као и на вероучитеље. Он надзирава њина предавања и строго нази на њихово владање, а може и од њега само да зависи да правомоћно одлучи: да ли такав учитељ и професор на ком било духовном училишту или семинарски старешина вршл своју службу као шго треба, и да ли се може и надаље оставити на том месту ; даље, да ли и шта би се имало у кућњем поретку семинари.је поболшати, а шга укинути, и место тога што друго увести. Сва верска друштва нризнају, да је народна просвета једиа од најважнијих чињеница, с тога она не сме остати за цркву индиферентна, па се иста ни у народним школама, као ни у осталим васпитним заводима не може отети утецају цркве, ношто је иетој много до тога стало, да њени верни буду за сваки сталеж а службу отаџбини у страху Божјем и вери темељно обучени и потнуно васпитани, као добри хришћани, ваљани људи и корисни грађани. Шго се тиче снољних црквених прилика, расправља их епископ силом своје црквене власти договорно с владом, и без његовог пристанка, не треба никакав посао да се спроведе. Надаље врши Еиископ помоћу дијецезанског савета духовну судбеност над свим у његовој дијецези налазећи се световним и монашким

клиром, иа и над страним духовницима који су нрипадници његове религије, у колико се у његовој дијецези баве. Он управља црквеним иметком, и води надзор над свима црквеним закладама и фондовима, који су у његовој дијецези, те је од говоран св. Синоду, како за управљање, так) и за унотребу истих према намени им. Најзад спада у искључиви делокруг епископа-дијецезана рукополагање служитеља св. олтара, попуњавања системизованих црквених звања, као места свештеничких, протопрезвитерских, манастирских настојатеља и т. д. подељивање црквених достојанства — осим архимандритског, које на презентацију епископову подељује Натријарх са оба епископа, који су у Црквеном Савету, давање црквених одличија, освећење црквених здања, утвари и т. д. и т. д., примање у калуђерски чин, укратко нредузимање, наређеђивање и мере за све што изискује и тражи добар поредак и управљање самосталног црквеног друштва, и прикладно руковање једне дијецезе, која је уређена и удешена према црквеним установама и издатим од св. Синода прописима. Из напред реченог јасно је, да су црквене прилике, које спадају у сферу дијецезана епископа, нрема осталом позиву и обвези, троструке природе : 1., које се односе на репрезентацију, вођење и управљање дијецезе. 2. Којима управљати има духовно судство и оне, које се тичу црквеног иметка. 3. Које изискују неопходно лично деловање епискоиово, као: рукополагање, освећење цркава, антиминса и св. мира. У вршењу и обављању предмета прве и друге врсте, потребан је епископу савет и радна помоћ; а у онима треће врсте потребно је суделовање неколицине духовних лица. Ту асисгенцију при вршењу нужних са позивом енископским скопчаних дужности, даје епископу свештенство, световно и монашко, које он обично из градова, села и манастира око себе сакупи, и помоћу и саветом њиховим врши утецај на управљање диЈецезалне цркве. У осталом дозвољено је епископу, ако само то црилике допуштају, да сваке године по једанпут сабере свој дијецезански клир код себе у такозвани дијецезански Синод, и то у новећем броју, н. пр. из сваког протопрезвитерата по једног