Српски сион

Стр. 580.

СРПСКИ сион

вољно, неретко управо никакве спреме за њега, који су се жеиили са иноверкињама, шта више узимали кћери из кућа не баш на најбољем тласу, па и кћери назаренске; да су на најбоље парохије долазили људи из капута, а не ретко и иајвећи противници јерархије. познати са своје разузданости. Што је до тога долазило уз рескриптуално наређење у погледу постављања и избора свештеника, доста је крива и наша јерархија, која не вођаше бригу и старање о томе, ко ће се примити у богословију, и КОга мисли који богослов узети за супругу. Тек је последњи архијерејски сабор повратио стари обичај, да се не сме нико примити у богословију без нретходаог одобрења надлежног архијереја, а у погледу благослова за женидбу, који је обичај у карловачкој митрополији још за време патријарха Маширевића постајао, није до данас ништа наређено, и ако би и у том погледу требало стари обичај повратити, чиме би се једино стало на пут да се будући свештеници не жене се иноверкињама, назаренкама и са кћерима и из онаквих породица, које нису на добром хмаеу. Од ступања у живот кр. рескрипта од 10. Авг. 1868 , до народно-црквеног сабора 1879. прошло је неких не пуних 10 година, и патријар Прокопије Ивачковић и тадашњи саборски одбор, у ком бејаху: Арсеније Стојковић, владика будимски, Ђорђе Бранковић, прота сомборски; Стеван Брановачки, Др. Светислав Касапиновић, Јован Живковић, Др. Јован Соботић и Александар Николић од Рудпе, а заменици: епископ Георгије Војновић, Лазар СтеФановић, прота белоцркваиски; др. Ника Максимовић, др. Бранко СтеФановић и Јован пл. Деспинић, видећи неумесност и рђаве последице и по црвву и по народ реекрвптуални начин постављања — избора свештеника, и ако још у то време не беше онако распаљене страначке заслепљености, као што је данас имаде, те ошнтине не бираше за своје свештенике оне, које им страначке управе препоручиваше, нити кандидати чашћењем и подмићивањем долазише до парохија и протопрезвитерата, као што данашњим даном

многи тиме долазе, а ни председпика и скупштинара не беше толико као што их данашњим даном на жалост има, да за своје гласове од кандидата ишту новац или мепицу, него се већином при избору гледаше на пријатељство и сво.је дете, у образложењу поднесеног сабору предлога: „0 уређењу срп. прав. парохијалпог свештенства" рекоше: „У погледу постављања и односно бирања пароха, пар. помоћника и ђакона, остало је истина при постојећем начелу: „да онај који тлаЛа, да тај и бира*, али пошто је искуство показало непрактичност дојакошњег начина избора, то за избећи и отклонити свеколике неправилности и злоупотребе, за нужно се нашло неке незнатне модиФикације завести, које се у томе састоје, да еп. конзисторија од пријављених и оспоеобљених компетената на упражњено место пароха, пар. помоћника и ђакона чини тројну односно двојну кандидацију општини, која надполовичном већином гласова слободно бира, према §§ 19. —30." У самај уредби рекао је исти саборски одбор у ногледу постављања — избора пароха ово: §. 23. Конкурирати могу из целе срп. јерархије сви пр. Срби који су етечајни испит положили, или од њега уредбом онроштени — — —. §. 27. Еп. конзисторија по истоку прописанога рока, у првој редовној седници својој испитује молбенице стицатеља, па оне, који прописана својства немају одбацује, а од оних који нрописана својства имају чини тројну, одиосно двојну кандацију , и доставља је путем дотичног протопрезвитера општини на избор. При кандидовању поред једнаке квалиФикације, имају нрвенство стицатељи до< тичне дијецезе. Ако би од стицатеља само један имао прописана својства, то се стечај има поновити; па у случају да и но други пут, не буде више оспособљених кандидата, до ли један, то ће се исти општини предложити зарад избора, па у колико га општина не би хтела за сталног изабрати; то ће се исти за привременог администватора поставити.