Српски сион, 15. 10. 1903., стр. 4

Стр. 580.

СРПСКИ сион

вољно, неретко управо никакве спреме за њега, који су се жеиили са иноверкињама, шта више узимали кћери из кућа не баш на најбољем тласу, па и кћери назаренске; да су на најбоље парохије долазили људи из капута, а не ретко и иајвећи противници јерархије. познати са своје разузданости. Што је до тога долазило уз рескриптуално наређење у погледу постављања и избора свештеника, доста је крива и наша јерархија, која не вођаше бригу и старање о томе, ко ће се примити у богословију, и КОга мисли који богослов узети за супругу. Тек је последњи архијерејски сабор повратио стари обичај, да се не сме нико примити у богословију без нретходаог одобрења надлежног архијереја, а у погледу благослова за женидбу, који је обичај у карловачкој митрополији још за време патријарха Маширевића постајао, није до данас ништа наређено, и ако би и у том погледу требало стари обичај повратити, чиме би се једино стало на пут да се будући свештеници не жене се иноверкињама, назаренкама и са кћерима и из онаквих породица, које нису на добром хмаеу. Од ступања у живот кр. рескрипта од 10. Авг. 1868 , до народно-црквеног сабора 1879. прошло је неких не пуних 10 година, и патријар Прокопије Ивачковић и тадашњи саборски одбор, у ком бејаху: Арсеније Стојковић, владика будимски, Ђорђе Бранковић, прота сомборски; Стеван Брановачки, Др. Светислав Касапиновић, Јован Живковић, Др. Јован Соботић и Александар Николић од Рудпе, а заменици: епископ Георгије Војновић, Лазар СтеФановић, прота белоцркваиски; др. Ника Максимовић, др. Бранко СтеФановић и Јован пл. Деспинић, видећи неумесност и рђаве последице и по црвву и по народ реекрвптуални начин постављања — избора свештеника, и ако још у то време не беше онако распаљене страначке заслепљености, као што је данас имаде, те ошнтине не бираше за своје свештенике оне, које им страначке управе препоручиваше, нити кандидати чашћењем и подмићивањем долазише до парохија и протопрезвитерата, као што данашњим даном

многи тиме долазе, а ни председпика и скупштинара не беше толико као што их данашњим даном на жалост има, да за своје гласове од кандидата ишту новац или мепицу, него се већином при избору гледаше на пријатељство и сво.је дете, у образложењу поднесеног сабору предлога: „0 уређењу срп. прав. парохијалпог свештенства" рекоше: „У погледу постављања и односно бирања пароха, пар. помоћника и ђакона, остало је истина при постојећем начелу: „да онај који тлаЛа, да тај и бира*, али пошто је искуство показало непрактичност дојакошњег начина избора, то за избећи и отклонити свеколике неправилности и злоупотребе, за нужно се нашло неке незнатне модиФикације завести, које се у томе састоје, да еп. конзисторија од пријављених и оспоеобљених компетената на упражњено место пароха, пар. помоћника и ђакона чини тројну односно двојну кандидацију општини, која надполовичном већином гласова слободно бира, према §§ 19. —30." У самај уредби рекао је исти саборски одбор у ногледу постављања — избора пароха ово: §. 23. Конкурирати могу из целе срп. јерархије сви пр. Срби који су етечајни испит положили, или од њега уредбом онроштени — — —. §. 27. Еп. конзисторија по истоку прописанога рока, у првој редовној седници својој испитује молбенице стицатеља, па оне, који прописана својства немају одбацује, а од оних који нрописана својства имају чини тројну, одиосно двојну кандацију , и доставља је путем дотичног протопрезвитера општини на избор. При кандидовању поред једнаке квалиФикације, имају нрвенство стицатељи до< тичне дијецезе. Ако би од стицатеља само један имао прописана својства, то се стечај има поновити; па у случају да и но други пут, не буде више оспособљених кандидата, до ли један, то ће се исти општини предложити зарад избора, па у колико га општина не би хтела за сталног изабрати; то ће се исти за привременог администватора поставити.