Српски сион

Б р . 19

СРПСКИ

СИОН

С тр . 581.

§. 25. Општина односно местна цркв. скупштина, иредузима избор у седпици на ту цељ законито сазвану, од иреложених јој кандидата — — —. Који кандитат добије падполовичну већипу гласова, тај се сматра за изабраиога и избор се подноси еп. козисторији на потврду. У случају томе, да ни један од предложених кандидата не добије надиоловичну већипу гласова при првом гласаЕБу ; онда се нредузима уже гласање међу оном двојицом односно тројицом, који су при нрвом гласању пајвише гласова добили. Ако се гласови или при првом или цри другом гласању наједеако поделе, то ће онда еи. конзисторија једнога између тројице односно двојиЦе именовати. Исто тако именоваће конзисторија, ако општииа од предложених јој кандидата не би хтела бирати." Кад се сравни овај начин избора са рескриитуалним начином, види се, да он даје општини већу гаранцију да не постане парохом и онај, кога не би хтела иадполовичпа већина, јер по рескриитуалном начину може да постане парохом и онај, који добије само један глас, односно само неколико гласова усупрот онима, који су добили до 20—30 и више гласова. А што се тиче двојпо — тројне кандидације, и ако је но рескриитуалном наређењу конзисторија дужна да доставља онштини све оне, који имају ироаисану квалиФикацију, и ако дијецезан и нема права, да некога ие припусти избору; јава нам Је јасно доказала, да и до данас толико и толико њих не беху нрипуштени избору и поред искане квалиФикације. Сабор пак 1879. не усвоји предлог саборског одбора у погледу двојно — тројне кандидације, него у § 23. по предлогу др. М. Полита рече: „Еп. конзисторија по исгоку прописавог рока, у првој редовној седници својој испитује молбенице стицатеља, на оне, који нрописана својства немају, са паводом узрока одбацује, а оне, који нронисапа својства имају, иредлаже их и доставља их општини на избор." Како је занимљива п ноучна дебата саборска о двојно — тројној кандидацији,

навешћемо главне разлоге њених браниоца и противпика. Др. Иса Ђ^рић — иатријарашко-народни тајник — насномонувши, да ће о упитном питању говорити са гледишта каноничног, интереса црквеног и гледишта моралитета, рече: „Кад спомињем гледиште канонично, молим да се не узме, да сам ја један од оних, који држе да се устрој ма које цркве а особито овдашње српске може чисто у смислу канона уредити, јер и црква, као и свако тело, има за собом своју историју, свој развитак, услед којег је дошла до неког од канона отступајућег, по духу времена и особинама рада одговарајућега уређења, и извесног типа, а с тим стекла и право, да јесте и буде таква, каква је. Кад дакле спомиње каноне, то подразумева овде само онај канонични основ, који је свима помесним црквама општи, и на коем треба све православне цркве да остану, да се така међу њима заједница одржи; дакле да без нужде ни једна са тога заједничког основа не силази. Шта је парох по смислу канона? Парох у целој јерархијп је дијецезални епископ, а парох у појединим ошптинама је тако свештено лице, које само услед овлаштења од стране надлежног епископа врши у извесним територијалним границама душепопеченије и то стално и самостално. Он је дакле епископов стални делегат. Кад то тако стоји, онда већ из тога следује, да се иарох пигде без уалива надлежног епискоиа шставити не може. Но у чему би се маниФестирао уплив епископов, кад би се усвојило то, да ошптина може бирати иароха пзмеђу свију стеченика, изузевши оне, које би епископ са конзисторијом као неквалиФиковане одбацио ? Ни у чему. Јер одбацивање садржи у себи само негативан уплив, а никако иозитиван. А еиискои — разуме конзисторијом ограниченог епископа — треба да има по смислу канона по• зитивног уплива ири иостављању иароха, којије његов делегат. Тројна кандидација пак свакојако даје епископу и конзисторији позитивног уплива, и већ с тога морам бити за тројну кандидацију. Прелазим на други моменат — моменат интереса црквеног. Еаже се у опште, да онај треба да бира чииовника који га и нлаћа. Али, је ли парох само чиновник онштине? Није: парох је у нрвом реду чиновник целе цркве, која му иосредством овлашћеног свога органа поверава душепопечепије, која му иоверава заступање интереса вере, шта више и политике црквене. Ко ће пресудити интерес цркве? Зар може то једна општина чинити, која све ствари више са свога локалног гледишта и интереса схваћа и пресуђује, и која није у стању, јер није у том положају, да прогледи интерес целе цркве. То је у стању само епархијска власт, која бди над интересима целокупности 3 и с тога јој ваља дати