Српски сион

Стр. 582

СРПСКИ сион

Бр. 19.

уплива при постављању пароха, и то позитивног, а ие само негативног. Јер више пута не стоји само до тога, ко да буде парох у извесној општини, која се може у ванредним по цркву опасним околностима налазити, н. пр. ако се унија или назаренство почиње у општини увлачити. Ту дакле епархијска власт ваља добро да узме на ум, коме ће поверити обрану вере и интереса православија у тој општини. Дакле и са гледишта интереса дркве мора бити за тројну кандидадију, јер у тој налази општи црквени интерес свога израза. Најпосле што се тиче момента моралитета, о томе не желим мвого говорити. Већ су многи говорници напоменули са,блазни и скарадности, које се услед најширег права избора пароха у онштинама догађају. Треба кортешовању положити ио могућности границе. А те се полажу тројном кандидацијом, јер се њом сужава круг лица, која би кортешовати могла. За оне, који не дођу у тројну кандидацију, узалудно би било свако кортешовање, и они, који дођу у кандидацију као већ препоручени, немају толико повода, да кортешују. Свакојако се иротив кортешовања морају узети мере, јер се њима гази углед свештеника, квари, цепа и мрази народ." Владика Тео®ан Живковић, рече и ово: „ — Биће кандидата, који су више и који су мање школа сврпшли; биће кандидата, који су свршили богословију са одличним успехом а и такових, који су свршили богословију, ма како малени табаци да су били, више из милости својих проФесора него из труда свога у школи, у коју нигда ни долазили нису. Биће кандидата, који нису ни дана служили, и такових, који су донде већ 10—15 до 20 година били у служби црквеној. По тој разлици њиховој морала би бити и била би кандидација конзисторије уз своја мотива, која би читали и општина и цео свет, који се за то интересује. На тај начин ми би подигли вољу и племенитије суревновање у свештенству нашем, а ко би од тога имао веће користи, него црква и народ. Боители се пак, да ту код кандидације односно искључена од кандидације може бити злоупотребе од стране епископа, имаде и егшскону суда. С тога препоручујем предлог саборског одбора. Др. Светозар Димитријевић, који је предлагао, да избор свештеника обављају у заједничкој седници сва три одсека енархијске власти, рекавши како је био за то, да општина слободно бира себи председника, а не да је парох председник као што је саб. одбор предлагао, као и за то, да еп. скупштина бира реФерента и бележника, а не да га епископ поставља, рече и ово: „— — Овде пак где је реч о избору свештеника, коме по узвишеноме нозиву своме и као носледоватељу Христови апостола у задаћу спада да уусрце својих верни благодети светемо-

литве усађује — да му учитељ и душевни лекар буде, у коме дакле за извршење ове свете задаће страхопогатовањесвојих верни усредсређено бити мора, не могу се заукати путем либерализма, него морам у овом питању конзервативнији пут иредузети, те стога не могу бити за то, да општина односно црк. скупштина себи непосредно свештеника бира — нисам за овај избор — па ма се он са тројном или двојном кандидацијом ограничио, са теоријског и практичног гледишта. Са теоријског гледишта требало би забацити овај избор, јер свештеник коме је проповедање и извршавање слова божијег од више власти поверено — мора од те иете више власти и постављен бити, јер само ова зна пресудити да л је који свештеник своме позиву дорастао —■ ово начело наиме се код нас даде без уштрба црквене автонотије вршити, јер имамо од народа постављену епархијску власт, која је за цело дорасла за то, да свештеничке способности најбоље пресудити може. Нисам за то, да општине бирају себи свештеника, јер као гато рекох, свештеник као проповедник слова божија, мора сам по себи већ у народу светињу ренрезентовати — мора учитељ и душевни лекар бити —, у њему се мора усредсредити страхоношто вање свију верни, јер тако ће бити вера коју он проповеда за народ спасоносна — тек такови свештеник моћи ће молитву и у њој налазећу се свету истину у срце свакога човека нресадити — такови свештеник моћи ће људима прави учитељ и напослетку само такови свештеник моћи ће народу душевни лечник бити, јер ће знати зло — ову душевну кугу — од народа поспегано отклонити. Овај високи позив свештеника неносредан избор немогућим чини, јер са овим избором свештеник са својим верним, који га је бирао у неки нормални обвезни одношај долази, он сваки час преза од њега, да ће му пребацити да је његовом милошћу постао оно што је, — бирач већ са избором сматра себе и свегатеника не само у административним него и у духовним стварима за равноправна, гата више са давањем гласа он се држи од свештеника моћнији и ученији и на жалост искуство нас учи — гди год може он своју мниму надмоћ и осетити даде ако је по несрећи парох или материално или душевно слаб. А како бива са ђаконима и каиеланима који хоће у једној општини парохом да постану — он мора веран друг свом бирачу бити, мора га у свачему безусловно слушати, с њиме неморалан живот проводити, тако се квари наше свегатенство, тако му се квари његов углед, те не може своме светом позиву да одговори. Са практичног гледишта нисам за иеиосредан избор свештеника, јер нае иекуство од многих година учи, какови се скарадни изгреди средством врбовања гласова данас чине, како у многим случајевима онај пестаје парохом, који нај-