Српски сион

Б р . 19.

С тр . 583.

боље кортешовати знаде. како се тиме отварају врата незаслужнима, а заслужни од звања отискују — ово се зло ни најстрожијим дисциплинарним правилима отклонити не да, јер ће се овај занат врбовања у нотаји терати, што је још много онасније — Авакум Стајић, парох, рече: — Ја се заиста дивити морам да се толико речи овде у одбрану изборног ирава општинског гледе избора пароха оромичу, дивити се морам тим више, што их слушам из уста оних чланова сабореких, о којима ни помислити не могу, да су протввници цркве своје. Ја не знам шта да мислим и чему да се довијем према такој од штованих ми чланова сабора овог обрани изборног тога ирава оиштинског. Да помислим, да они нису пратили те ствари у народу, да их није искуство десетогодишње довољно научило, шта се све при тим изборима нароха догађало, то некаје далеко од мене; али баш зато и опет поновити морам, да ми је заиста чудно, чега се ради устаје у обрану онаковог права, које је као што сви из реда знамо, ретко гдегод добрим плодом уродило, јер узмимо све случајеве избора, иак ћемо се одмах осведочити и уверити, да су сви с малом изнимком ироистицали из кортешовања, подмићивањаидругих подлих и свештееика недостојних средстава. Ја држим с иуним уверењем, — — да смо сви амо дошли иуни добре воље, да све оно што је рђаво поиравимо, што је неспретно, неудесно, удесимо, дотерамо и усавршимо, што је лабаво утемељимо и учврстимо; на кад је тако, ја не могу довољно да себи протумачим, како можемо устајати у одорану онога, што се је у пракси иоказало, да је заиста неваљало, да је ублтачно, и по народ и ио цркву? — — Ако ми желимО, да с једне стране уздржимо и почувамо морал у народу нашем, и да му дадемо честите и ваљане душепоиечитеље, иастире и учитеље, а с друге, ако нам је до тога стало, да временом узимамо што више одличнијих свештеника, који не ће бити народу на саблазан, него на узор и повос, онда не знам шта тражимо у том изборном праву општинском, кад баш тамо ретко од тог свега ишта наћи можемо — — — ? Само на овај начин, постицало би се и покретало свештенство на бољи рад, на умно напредовање, само тако и на овај начин трудио би се и настојао сваки свештеник да и својим моралним животом прибавити себи име достојног и ваљаног свештеника, јер би знао у нанред да му не треба препоручитеља других, да ће га његова епархијска власт достојно његовој заслузи и нрепоручити и наградити — — -—." Браниоци слободпог избора — без кан дидације —, не могоше ништа друго навеети за разлог до ли Фразе о елободи избора, што се види н. пр. из овог говора. Др. Михаидо Полит рече: „— — заступам

начело слободног избора нароха по општинама из два узрока, нрво, што је право избора нароха неко стечено право општина, коЈе они но рескринту већ преко 10 година уживају, То нраво њима одузети значило би општини, народу неку неправду учинити. Други је разлог тај, што по садашњем саставу конзисторије, читава кандидација може илузорном постати, јер би напослетку само онај могућности имао доћи у кандидацију, кога би епископ хтео. — Ја ћу признати, да је у нечем (!) основан нриговор, који се чини према искуству о злоуиотребама против слободног избора општина. Заиста је скандалозна ствар, кад свештеници иду у онштину па Формално за себе кортешују и кортешка средства употребљују, да парохију задобију. Али ради те злеупотребе, не ваља само начело слободног избора напустити. Злоупотреби ваља на иут стати, ваља је одстранити, као што је и угарско законодавство за изборе саборских земаљских носланика посебним законом учинило — У овом су смислу и остали браниоци слободног избора,говорили. Сабор је одбацио кандидацију, и остао нри слободном избору, ставивши у §. 28. и ово: „— — Уверили се иак конзисторија из заиисиика или другим којим начином, о неиравилности избора или злоупотреба ари избору од стране појединих кандидата, рукујућег одбора, на и самих бирача учињених; то ће исти избор уништити и други наредити, којом приликом може опе кандидате иотпуно искључити, који су при избору какве злоупребе чинили, шта више, такове дисциплинарној истрази и казни подврћи." Закључци 1879. народно-црквеног сабору нису добили превишњу потврду. 1900. изабрао је сабор из своје средине одбор петчајсторице, да изради „Народно-црквени устав",који је у § 89. рекао: „— На упражњено место пароха могу се тражити само овештеници из дотичне енархије, који су положили стечајни испит, а на место ђакона свршени богослови из целе митрополије." У §. 90. „У погледу избора пароха и ђакона, испитује конзисторија по истеку прописаног рока, у првој редовној седници својој молбенице стеченика, и од оних, који имају сва ирописана својсва, бира ако их има више најмање тројицу, који су нај* Сдабо се поред њега и не кортешује! Уред.