Српски сион

СРПСКИ

сион

Б р . 19.

боље оспособљени и нредлаже их црк. општини на избор." У §. 91. „Који од предложених кандидата добије надполовичну већину гласова, сматра се за изабраног и збор се нодноси конзисторији на потврду. У случају да не добије ниједан надполовичну већину при првом избору, предузме се уже гласање међу оном двојицом, који су при првом гласању добили највише гласова, пак ако се и том приликом гласови наједнако ноделе, сматра се да је изабрат онај, који је по рукоположењу старији — Саборски пак одбор у свом „Предлогу за уредбу православпе сриске-народноцрквене автономије — —" у §§. 259. 260. и 261. — рече, да на унражњено нарохијско месго могу конкурисати из целе митрополије сви свештеници, који су испит стечајни положили; да конзисторија од оних који имају прописана својства бира тројицу, који су најбоље квалиФиковани и предлаже их општини на избор и да првенство при кандидацији имају при једаакој квалиФИкацији стицатељи оне епархије, у којој се нарохија попуњава. У погледу самог избора рече у § 261. оно исто, што се рекло у § 91. предлога одбора 15-рице. Како сабор не беше те среће, да већа о тим предлозима, остали су они само предлозима. Саборски одбор 1897. у свом „Народно-црквеном уставу", у погледу избора пароха рече у §§. 90. 91. и 92. све оно, што је рекао одбор 15-рице у свом предлогу §§. 89. 90. и 91., само је у §. 91. рекао, да ако има више свештеника који имају сва прописана својства, бира тројицу и предлаже их општини. Ни о овом предлогу саборског одбора, не имаде сабор срећу да већа, и тако и дан данас важи рескриптуално наређење у ногледу избора пароха. По закључку мајског сабора од 1902., упућен је саборски одбор да донесе предлог за народно-црквени устав. Да ће он у свом предлогу бити за слободан избор без кандидације, о томе нема сумње. Из наведених одломака говора посла-

ника са сабора 1879. за предлог саборског одбора у погледу двојно-тројне кандидације, могао је сваки истинити родољуб увидети штетност досадашњег и данашњег пачина избора пароха. А тек кад помислимо, како се данас обављају избори, каква се недостојиа при томе срества уиотребљују и од стране многих кандидата и скупштинара и одборника; држимо да се сваки искрени српски родољуб мора згрозити на иета чуца и покоре, и посумњати у опстанак српског народа, који има и такове евешшенике и иреставнике оиштинске. У осталом, какву корист има и парод и општине од сасвим слободног избора? Данашњим је даном врло мален број свенненика, који нису бирани. Па јесу ли све општине задовољне са онима, које су једногласно бирали ? Колико их има, које|^ би бог зна шта дали, да их се ослободе. Не чини с&м избор свештеника ваљапим, него нешто друго. Избор га само квари, јер многи мора да буде за љубав избора друкчији, но што би иначе био. Досадашњим и данашњим начином избора свештеника, не само да је у карловачкој митрополији из темеља уздрман енископалан карактер наше цркве, него он туче сваки углед нашем свештенству и сваку амбицију на рад, а тако исто и богословима, кад виде, да до најбољих парохија могу доћи и обично да долазе и понајлошији свештеници и богослови. Данас се већином не гледи на ваљаност и спрему, него на партизанство, пријатељство и ако имаш новаца за кортешовање. С тога се многи богослови жене са онима, где је изглед, да ће иомоћу жениних сродника моћи доћи до добре парохије. С тога толики ваљани богослови по свршетку бо • гословије, постају најжешћи политични нартизани, у којој се борби и изгубе и за батале. Да би се свему томе стало иа нут, сви истински ерпски родољуби треба да настоје на томе, да и ми дођемо до ваљаних свештевика, да се ваљани свештеници и одликују и награде за своју ваљаност и рад. А до шога се може једино до&и тиме,