Српски сион

С тр . 616.

СРПСКИ

сион

Б р . 20.

Из седнице срп. прав. нар. цркв. саборског одбора, држане у Карловцима 26. септембра (9. октобра) 1903. год. САБОРСКИ ОДБОР КАО УПРАВА СРП. НАР. ЦРКВ. ФОНДОВА И ЗАНЛАДА'

о избору презвитера — пароха. „ н паде жршн нл Мдт. . Дела 1., 26. Кад већ узесте писати о избору презвитера — иароха, и стадоете разабирати, који би начин био „пона.јбољи", те кад изволесте и другима у тој ствари лист отворити — дозволите, драги и велештовани г. уредниче, и мени једну. Шта су поједине општине црквене; колико би се ваљало о томе бринути и старати, да су нам оне здраве и незаражене; као и то, колико је избор презвитера — пароха озбиљна и важна ствар; и колико се о избору том може да унесе у општине отрова и зла, и колико се данас, доиста, и уноси — о свему би се томе дало писати рег 1опдит е1 1а1ит, а и сам бих о томе прилично гшсати могао. Но ја се од тога — и ако са неком тешкоћом — уздржавам* и прелазим одмах на сами ничин избора нрезвитера — пароха, који би, по мом мњењу, био, доиста, „нонајбољи". Чим се упразни нарохија, одмах конзисторпја расписује стечај. Стеченици могу бити из целе митрополије, који, да како, потребна својства имају. Од свих стеченика кандидују се њих тројица. Једног кандидује епископ, за то, што је он — епискои, и што је свештеник његов опуномоћеник. Другог кандидује конзисторијални чланови, то даје њима енископ, као својим саветницима. Трећег кандидује дотична црквена општина, за то, што ће она презвитера — пароха плаћати. * Ми бисмо штованог гшсца молили. да се не устеже, него нека коју ироговори о том врдо важном нитању. Радо ћемо нримити његове мисли и назоре. Уред.

Који ће од те тројице бити презвитер — парох извесне црквене општине, то ће показати „Господх, сердцш-кдеца кск^а", то ће показати „жршш". Ово је држим, „понајбољи" начин избора презвитера — пароха, јер је то начин — апостолски, и ми мучно, да би могли наћи што боље од апостола. Крај овог иачина уважено је право свачије: и епископово, и епископских саветника, и општинско, и напослетку право — Госиодње, на које се данас ни најмање не обазиремо. А врх свега, крај овога начина, искључено је кортешовање и подмићивање: јер ко да мити и кога да мити?** Овде могу бити случајеви: 1.) да сви чланови конзисторије не могу да се сложе у свом кандидату. У том случају нека свака страна означи свога кандидата, а за тим нека се коцком одреди, који ће бити кандидат конзисторијалних чланова. 2.) ако би епископски кандидат од свију стеченика био најбољи и најдостојнији, те га и сви чланови конзисторије за свога прим^ају, онда има само општина да означи свога кандидата, те између та два кандидата коцка одређује будућег презвитера — пароха. 3.) ако је општина поцепана и несложна, свака странка означује свога кандидата, а за тим коцка одређује, који ће бити општински кандидат. 4.) ако која странка нрима енископског, или конзисторијалног кандидата, онда само незадовољна странка означује свога кандидата. 5.) ако се енискои са конзисторијалним члановима сложио у једном кандидату, а општина је сложна и прима тога заједничког, енископско-конзиеторијалног капдидата — отпада коцкање. Да како, да од овога нема ничега лешнега, ни бољега; или зар може бити што лепше и боље, него кад се сви сложе у једном, најбољем, најдостојнијем. ** Поред данашњег начина иабора и конвисторијалних чланова и црквених свупштина, не би била искључена могућност кортешовања. За то би прво требало изменути досадашњи начин оцењивања стеченика у смислу нашег предлога, па онда нек кандидира и општина и чланови коизисторије. Уред.