Српски сион

Б р . 28.

СРПСКИ СИОН

Стр. 715.

Сие зато совјетовати повод прилики, что вси отуду в сих љетех сјемо вришедши, свјашценици и калугери незнајут ничего појети, читати, тако да је стидно, како они вмјесто чтенија брбљајут. Мњу Јако то њест великија тјаготи дјело, ашче токмо јединаго человјака имјејет иже би свјашченство желајушчих, чтение задавал, нреслушавал их, и упутствовал, то би лекло во дјејствије нривестисја могло — да не внимлет ни то, что сја они убожеством извнњајут и немогут тамо учитисја. Пуст да просјат и учатсја, он токмо да о тому бдет. Отдају Вас милости Божијеј у Карловци 1. Марта 1819. Стефан Стратимирович с. р. П. н. 0 оному скаредному случају во Фенецје монастирје — и други њеки повједаша ми о коему сам незнају что ми дјелаги. Но непронусти јегда но оних предјелех проидеши — добро извјеститисја, јест ли истина, да су се људи, совсјем почти, чрез того человјека а јего поводом и чрез других злое и скаредное поведение от монастира отвратили? и да тамо нитко неприходит? — и во обшче како јест тамо? јави ми искрено, да ашче возможно јест, за рањеје уврачеваније иоложу — али ашче њест со всјем тако зло таио, да поне горшија прекрашчу. Мени сказујут, да с& онај бирташ на Краку у подрум сакрио био, и тако по том изшед с оним носилсја и борилсја — и пр. било како му драго, рад би знати, можетлисја тамо вешч уталожити, или како то уклонити или покрити требует. (Оригинал овог иисма налази се у нашим рукама). (Наставиће се).

Фотографија једног непријатеља адм. одбора горњо-карловачког. (Налази се у албуму госпЉог „Србина") Некакво се момче Пријепољче окомило у „једној смицалици", отштампаној у 20. броју овогод, „Србина" на епарх. админ. одбср горњо-карловачки ради креирања капеланија. У тој работи својој зорно момче грозно осуђује с. а. одбор горњо-карло-

вачки, што је креирао толике силне капелавије; диже вику до неба се чује, да је у том нослу одборову „главни покретач" био, „изиграти народно-црквену автономију". Кад сам довршио читање тога чланка, и то уводнога, ја сам се толико занио, да ми се причула вика: „возлш, козлж, распни его". Учинило ми се да сам пред Пилатом, па сам се једнако почео обазирати, нећу ли спазити оне свједоке против Христа. Па ајде, да видимо работу ту момчетову! Г. писац реченог чланка каже, да га је сабореки одбор потсјетио на један правац рада плагачанскога Епарх. Адм. Одбора, који се осудити мора; па, излажући соФистерије особите врсте, завршује: Ћ Лко смо добро прочишали (курзив је мој), Саборски је одбор запитао наш мудри Административни Одбор, да му саопшти: чим оправдава креирање толикијех капеланија? Радознали смо и ми то да сазнамо: како ће цвијет наше интелигенције, који је удостојен високе нажње, да буде супституиран у Административни Одбор, одговорити Саборском Одбори". — А сад прочитајте бр. 18. ех 1903. стр. 361. ред 16.—21. „Срп. Митрополијеког Гласника", па ћете видити, да срн. нар. ц. саб. одбор не иозива на одговорносш с. а. одбор горњо-карловачки ни у конкретном случају , а камо ли за „креирање толикијех капеланија", него једноставно не одобрава креирање капеланиј& у Вргиимосту, Медку и Глини. А не одобрава за то „јер није доказано, да су ту сви услови за оснивање" тих капеланија, иначе морао би их одобрити, јер то налаже јасно слово овоодносни прописа. Вид'те сад, молим вас, како се момче Пријепољче истином служи! Па у неистини својој, у незнању подмеће саб. одбору таки апсурдум који је подобан само речени „цвијет(ак) наше интелигенције, који је удостојен високе пажње, да буде" — сарадник „Србина госпићког", учинити, наиме, да је позивао епарх. адм. одбор за оно, што је он већ своједобно мјеродавно и иравомоћно одобрио. Знајући г. писац реченог чланка, да му је истакнута злонамјерна тврдња неисшинита каже за сваку сигурност: „ако смо добро про-