Српски сион

Стр. 716.

СРПСКИ СИОП

Б р . 23.

читали"* Ајш , момче, јеси ли се ти упитало прије него си започело ону евоју работу, може ли частан човјек тврдити нешто, што другога чает и поштено име дира, за што чак сигурап није, да је збиља онако, као што аподиктички тврди. Писати нротив радника, који за опћу ствар са пожртвовањем, на своју штету а презрен од оних, који револвер јавности у руни имаду — што њега у осталом баш ни најмање не узнемирује — ради, на основу онога, за ш-го није сигуран, да је тако, заиста неће, ио нашем мишљењу, бити иајчасније, јер „по оружју познај свога ненријатеља. јер га он бира нрема својо.ј унутарњој нрироди" (Хеленбах). Г. нисац споменутога чланка вели: „императивна нарав тога (5, I. А. прев. кр. рескр. од 10./8. 1868.) §-а је, да Адм. Одбор према броју душа иридаје (курзив је мој) иаросима капелане, а не говори о креирању капеланија — без капелана Видјесмо, да §§. 5. и 18. I. А. краљевске Уредбе од 1868. допушта само тад креирање капеланија, кад је и лица, која би те каиелапије иоиунила " ( курзив је мој). Што г. нисац овако тврди, није ми чудно, јер је господин „удостојен високе пажње, да буде" у табору, који је на сазваној задњој овогодишњој епархијској скугпнтини горњо карловачкој захтјевао, да се не узимају у обзир она скупштинарска мјеста, која су празна — као да са личностима нестаје и мјеста: е, ал' стани мало момче Пријепољче; не соли де нам памети, док не видимо мудрост твоју! Прије свега енарх. адм одбор „не иридаје паросима капелане", има он и свога посла, а не би се рад завадити са епарх. конзисторијом; а друго, све да и снада то у његов дјелокруг, не би их он могао „придодавати" јер се капелани, о којима .је ријеч не придодају него бирају (§§. 23. б, 53, —62. Г. II. прев. кр. рескрвшта од 10./8. 1868.) од ц. онштине. — Ето, г. писац изврће чак и свима познати пронис, највише санкционисани, само, да убије добар глас свога неиријатеља, а ие опази јадан, да је тим хтио „изиграти народноцрквену автоиомију". Тако код нас не интериретирају закопа! — Нијесу дакле

сист. канеланије мјеста од певол^е, која су дата на милост и немилост личностима, и која трају дотле само, док је и односна личност у њима, него та мјеста имаду апсолутну самосталност у том погледу све дотле, док имаду увјета за живот, односно док мјеродавно и правомоћно укипута не буду, без обзира на то, јесу ли стално или привремено попуњена. Да је збиља тако, јасно је као сунце од §-а 53. II. Г. превишњег кр. рескрипта, гдје стоји: „мјеето системизованих помоћника .... бива упражњено". Дакле та мјеста не припадају па наравно не пресахњују ни берива од истих — ако су остала непопуњена, него остају и на даље и имају се, без обзира на нароха или нарочиту нотребу, иопуниши а не укингути. (§ 54. хваљење уредбе). Хвала лијепо, кад би се свако мјесто морало укинути, чим остане упражњено! Јеси мудар, момче, али ту мудрост задржи за себе. Да сист. капеланије кмају самосталан живот — без очекивања на ичију милост, а без страха од пишчева мудровања у „Орбипу" — види се и отуда, што их § 13. I. хваљене уредбе сшавља у класе заједно са иарохијама и то и норед тога, што стилизација иа в смисао буквални односног пасуса трпи уштрба ушљед за једне класиФикације; дакле их хваљена уредба потнуно изједначује но самосталности. Трајању и попуњавању (види и § 53. П. Г. речене уредбе), јер каже: „но томе се парохије и парохијска помоћнич* тва, осим у дијецези горњо-карловачкој, увршћују у шест разреда." Са којим је парохијским разредом, без обзира у којој дијецези, једнака сист. канелапија, говори §. 23. I. хваљене уредбе. ТТТта, више сист. капеланије имају ностојати и онда, ако дотичне ц. општине ни пе смажу доста нарохијала за њих (§. 23. ал. 2.), ако су ипаче ту сви услови за њихов живот. Да је тако види се и по томе, што је нрев. кр. рескр. од 10./8. 1868. §-ом 7. I. (додатака) одмах са сшуиањем урецбе у живот без икаквих обзира већ једино по затеченом стању и по кључу за редукцију креирао капеланије, и системизоване (Г. и Д. Грачац, Ланац и т. д) и екснониране (Осредци и Суваја).