Српски сион

С тр . 712.

Б р . 23.

и у страху за свој живот, те није чудо, што је та борба и страх оборила онако снажно тело његово у најбољем мушком веку. Митрополита је Фирлшлијана затекло његово посвећење за митрополита већ скраног, те докле му је до носвећења сметало што није посвећен, а од посвећења болест; није ни могао развити своје апостолско послање у својој митрополији, које се од њега очекивало и каквог је он себи замишљао, због чега је и отишао тамо пун одушевљења и добре воље. Ако се на иког могу односити Бранкове речи: Много хтео, много започео, Час умрли, њега је помео! могу се односити на умрлог митрополита Фирмилијана. Одушевљен из малоће за своју веру, народ и науку, пошто у своје младо доба не беше у стању да сврши у своје време науке, у својим отаријим годинама, када беше у стањ.у заслужити своје издржање, ода се у туђ свет да доврши науке, мучећи се у туЈјем свету свакојако, којом приликом сврши и грчку богословију у Халди и у Атини. И ако се одавно осећала потреба у Србији, да она треба да има повећи број својих синова, који су требали научити добро грчки и свршити грчку богословију у Халци; власниди у Србији и политичари заједно са српском јерархијом, не Бодише бригу о тој прекој иотреби. И да јеромонаси Фирмилијан и НиКифор, не одоше у Халку; Србија не би имала кандидата за митрополијска места у Скопљу и Призрену. И што их Србија у пређашње време, не имађаше, може се још у неколико и извинити. Ал што се није постарало да их што више буде, пошто се извојевало, да Срби дођу на митрополитске столице у Скопље и Призрен; то је вапијући и издајнички грех, како за меродавне државне факторе, тако и црквене, а под.једно и за подаладак у Србији, који у себи не осећаше увиђавности и родољубља, да се постарају за спреман подмладак и који ће се жртвовати за своју цркву и народ у Турској — Старој Србији. У Србији се одавна водила и води брига о свачему пре, него о ономе, о чему је требало водити. Кад српски родољуб само помисли на данашње тешке и жалосне прилике у Србији,

које створише њени синови, а уз то каквих је тешких невоља било, док се извојевало да у Скопље дође Србин за митрополита, и да се изабрати митрополит Фирмилијан посвети за митрополита, па мора да помисли и на то, да данас Србија нема свога човека снремна и вољна да иде у Скопље за митрополита; не може а да не зажали на зао удес, и што нам се не да нигде да певамо. Па шта је још жалосније и теже, за све наше непевање, нико нам није толико крив, колико смо сами криви. А и како да не будемо, кад се код нас на све стране, где год је нашег народа развила страначка борба међу нама на живот и смрт, у којој смо већ обневидили, те нисмо у стању ни уочити опасност, нити се старамо пз раније да је отклонимо. Нама је данас све и сва прече, од опште народне корисги, и нинашто се толико не љутимо, као кад видимо, да се две странке ма и споредном питању сложе, бојећи се за своју странку; а где такво стање наступи ту нема певања. Како ће се и кад ће решити питање о попуњењу места скопљанског митрополита, које место не чека оклевања и одлагања; то сам Бог зна! Желећи, да се исто питање што пре повољно реши, кличемо умрлом митрополиту Фирмилијану на његовом пожртвовању што се решио да иде у Скопље, камо други спремнији од њега — руски академци — не хтедоше ићи, и на његовом заузимању за српску цркву и народ у скопљанској митрополији, искрено : Хвала, а под.једно и вечан ти био спомен добри митрополите и наш пријатељу Фирмимилијане! * * * Митрополит је Фирмилијан рођен 1852. у Шапцу, где је свршио неколико разреда гимназијских. За тим је- због сиромашгва не могући продужити науке, отишао у трговину, где се бавио 4 године. Напустивши трговину отиде у манастир Петковицу, те се 1869. закалуђери. Владика шабачки Мојсије, видећи вољу и дар у младога Фирмилијана, пошље га у београдску богословију, а по њеном свршетку отиде у Праг да слуша филозофију, коју да би могао слу-