Српски сион

СРПСКИ сион

Стр. 3.

1869. године и у данашњи дан ожалошћавало, и горких нам часова доиринело и допринаша ми; нпје ништа друго, до ли покреиуто 1869. године питање: о црквено-народној автономији код нашег овостраног народа, које се ево већ 34 године уређује и расправља, час с мањом час с већом жестином, иа никако да се уреди. А да је било среће, могло се оно те нсте године и код нас уредити, као што га Романи у Угарској уредише за не пунпх шест иедеља на своме сабору, на који не потрошише више од 26.000 круна. Пошто сам Вас, мила моја децо духовна, у досадашњим својим божићнпм поздравима, поучавао о разним Вашим дужностима, што их имате вршити као Хришћани православни, грађани слободнп и Срби; данас ћу Вам проговорптн коју внше о номенутом дневном питању т. ј. о нашој црквено народној автономији. А о њој ћу Вам проговорити коју више стога, што се о њој код нас ево већ 34 године водп сваком приликом реч; што се о њој за то време толико утрошило времена и толико о њој наиисало, колпко се није утрошило н наппсало о свима осталим скуиа животним народннм питањпма, п што смо на њено уређење-неуређење нотрошнли на саме народно-црквене саборе преко пола милијона круна народног новца, а да и не помињем, колико је осим тога потрошено око избора народних посланика, кортешовања, народних зборова, штампу и остало. А што је најглавнпје, а уједно и најжалосније, то је то, да се не само наша ученија класа — интелигенција, због тога питања иоделила у неколико табора и странака, чији се органи-листови и нрваци између себе као диндушмани мрзе и прогањају, пошто сваки од њих сматра све оне за непријатеље народне, који се у том пнтању у свему с њима не слажу, и ако у томе често играју главну улогу личности и лични интереси, а не начела; него се и у многе наше градске и сеоске црквене општине уселио немир, неслога, завада, па и у сам народ. Да у таким нриликама не може бити говора о реду и напретку у таким нашим црквеним општннама и народу, то је бар познато. Па кад се код нас од толико времена расправља питање п води реч о питању наше црквено-народне автономнје; вредно је да изнађемо и сазнамо узрок: зашто се оно за толико дуго времена нпје уредило, и ко је за то одговоран? Да се за то баца сва кривица на нашу јерархију — епискоиат, то је позната ствар! Та се кривица на њу баца од 1869. непрекидно. Па да л' је она у истини крива, што се наша црквено-народна автономија није до сада уредила? На то Вам, мила децо духовна, одговарам: да није, и да она не заслужује што се због тога баца на њу кривица, и што се због тога наиада. А да није, ево Вам доказа. Навршило се пуних 34 године, како се и теби, мила моја децо духовна, с дана на дан говори и то, како је нашем народу још за време Арсен-патрпјарха Црнојевића дата црквено-народна автономпја, коју су нашн стари извојевалн крвљу, а коју автономију хоће наша јерархија — епископат да отме од народа и себп приграби. И кад се тако дуго тако што о њој говори и пише; не треба се чудити, што она сваким даном све то више губи у народу угледа и постаје немоћнпјом, и ^ко ни једном народу у Угарској није толико потребна јака и угледна јерархија, као што је нужно нашем и романском. Какву пак одговорност носе на души својој и иред Вогом, и пред својом савешћу, и пред псторпјом, свп они Срби, који мисле да своме народу не могу учинити веће услуге од услуге, ако што више изнесу зла на своју јерархију и