Српски сион

вр. 1.

што више је оцрне; о томе ће беспристрасна историја у своје време изрећи свој суд над њима и над њиховим досадашњим и данашњим радом. Но, како је и много већем народу од нашег народа тешко чекати иа тај суд историјн па;| радом својих ирвака, због чега сви истински родољубп народнп настоје, да му се стаие на пут, ако виде да је штетан, п не донуштају нн да га до краја изведу; то сматрам п ја као духовна поглавица овостраног нашег народа, да Вам, мила моја децо духовна, овом прнлнком кажем, да греше сви они, који говоре да наша јерархпја отима од народа његова права, а уједно и испрпчам, како стоји у истини с тим иравима. , По пропасти српског царства на Косову и паду Србије у турско ропство, наш је народ у више пута покушавао да се ослободи тог ропства, и гдекојп нашп патријарсп покушаваше и стуиаше у преговоре са Аустријанцима п Млечанима, да народ ослободе турског ропства; но у томе не успеше. И за време једног таког договора патријарха Арсенија Црнојевића с млетачким нослаником на Цетињу ири крају 1689., допаде му глас, да се повратп одмах у патријаршпју — Пећ, где га чека аустријски војсковођа. АустријанЦи су 1688. упали у Србију, а прп крају 1689. допрлп до Скопља, Штипа, п патријарх Арсеније позват од аустријског војсковође да се придружи Аустријанцима, није му друго преостало, него да нм се придружи, а то исто учини и наш народ, жељан слободе п да се опрости турског ропства, те потпомагаше у свему Аустријанце, а многи ступише у њихове редове те заједннчки гонише неиријатеље. Идуће 1690. године ударе Турци свом силом на Аустријанце, који морадоше напустити Србију, те се почеше повлачити к ВеогЈ)аду. С њима се повлачише и Срби заједно с патријархом и свештенством. Идући тако уз аустријску војску, која их чуваше од турског гоњења н нападаја, и ако се надаху, да ће се Аустријанцпма окренутп срећа; ипак за случај ако се не повратп, и онп узморају с њоме прећи у Угарску н Хрватску, побојавши се за своју веру и народност, у договору с првацима српским из Угарске и Хрватске, одржаше народни збор у Београду, на ком 18. Јунија 1690. саставише п потиисаше молбу, и предадоше је владици Исаији Ђаковићу Исаији мудром —, да је однесе п преда цару аустрпјском Леополду првом. У истој молби молише га: да их прими под своје окриље и да им допусти да могу исповедати слободно своју веру православну, да могу остати при своме календару, да могу слободно бирати између себе и српског рода и језика патрпјарха, кога да бпра духовнп и светски сталеж, ком да се призна право п доиусти, да самовласно — сам — поставља и посвећује владике, игумане по манастирима, свештенике по градовима и селима, да може градити слободно цркве где хоће, освећивати их и свештеннке им постављати, н да може и сам, а и владике слободно обилазити манастире, вароши и села. Ево, мила моја децо духовна, каква права нашп старп пред свој прелазак на ову страну молише за свога патријарха, која им права цар Леополд у својој привилегијн од 21. Августа исте године одобри и признаде. Из поменуте молбе народне јасно се види, да он не мољаше тада за себе право: да он буде господар у цркви, да бира владике, игумане и свештенике, него једино, да с&м бира себи патријарха — своју црквену ноглавицу. А то је он радио стога, што је знао, да је таква права имао његов патријарх и под Турцима, и што је уверен био, да ће он у стању бити понајбоље заступати и бранити интересе своје цркве, коју сматраше — што у истини и јесте — за спас и штит своје народности. Жеља нашег народа, да се поврати срећа аустријској војсци и да не мора