Српски сион

Стр. 44

СРПСКИ сион

Б р . 2.

јој преставци што-но реч у млево сатрли молбу мирског евештенства, да му се уступе манаетирске парохије, и на крају крајева, манастири су остали у своме праву, те и дан-данас врше свештеничке дужности у селима — нарохијааа — ипо под њих потпадају. Поред толиких наших НЈжда и невоља, а уз то кад помислимо и на несташицу мирског свеготенства у горњо-карловачкој епархији, а уз то, каквих заслуга имају гомирски калуђери за одржање православија у Хрватској, који су уз остало дуго и дуго снабдевали већину цркава у Хрватској црквеним књигама, ко.је су којесами приписивали, а ко.је доносили из Русије и раздавале им; држпмо, да не би било упутно покретати и питање о одузимању парохија у гомирском дистрикту од манастира Гомирја. У осталом, ако се држи за умесно и родољубиво питање, покретање и тога нигања, које ће се моћи само парницом решити и то коначним решењем оног Грујићевог „трећег"; а оно нек се загази и у то питање — нроцес.

о народном сабору у манастиру Хопову 1721. године. д. р. Први спомен о народном сабору у ман. Хопову 1721. год. налазимо у чланку: »ВеИгаде шг ТЈтоп Лег Успасћеп (Србаља) т ЗШотеп ипА Зугтгеп.« што га је написао Јосиф Фидлер и штампао у XXXVII. књизи „Архива царске Академије наука у Бечу за аустријске историјске изворе", а за тим 1867. засебно из ње отштампао на 8° стр. 41. Како при писању наших чланака „Сржки народни и црквено-иародпи сабори у Угарској и ц. к. и к. иовереници на њима од 1690. до данас ", што излазише у земунском „Новом времену" 1889., а за тим их из њега отштампасмо на 16° стр. 51., не знадосмо за поменути Фидлеров чланак; не споменусмо ни ми ништа као и остали писци што писаше о нашим саборима, за исти народни сабор. У поменутом своме чланку рече Фидлер за поменути сабор ово: По смрти владике пакрачког Радосављевића (Атанасија), по одобрењу неоак-

вистичне комисије одржан је 2. Јануара 1721. у ман. Хопову народни илирски (српски) сабор, на ком је био царски повереник пуковник од Дилер, ц. к. заповедник града Варадина. На њему је изабран од целог илирског (српског) народа (присутног на сабору) Нићифор Стефановић проигуман ман. Хопова за владнку пакрачког, на што је пристао и митрополит (Вићентије Поповић). Кад је те исте године Вићентије Јовановић ексарх митрополитов (потоњи митрополит), који је и сам био посланик на хоповском сабору, отишао у Беч. да поради осим других стварч, у име митрополитово и саборско и за потврду Стефановићеву; јако му је сметао у томе ексарх умрлога унијатског владике пакрачког Петронија ЈБубибратића, Стефан Војновић, који је радио на томе, да он буде постављен за унијатског владику у Пакрацу. У својим поднесцима Војновић је доказивао, да пошто је у Пакрацу црква и кућа — двор — владичанска духовни завештај, те се с тога нису могли ни продати (патријарх Арсеније Црнојевић да би се опростио унијатских владика у Пакрацу, од којих је први био Лонгин Рајић, ког је цар Леополд I. поставио за владику 20. (30.) Марта 1688 , склони Јоанићија ЈБубибратића, те му 2. Јунија 1704. продаде за 1000 фор владичанску кућу — двор — у Пакрацу, и отправи га у Русију, те на његово место постави свог владику Софронија Подгоричанина), то се патријархов куп има сматрати као не важећ и у Пакрацу се има поставити унијатски владика. А како је он стекао велике заслуге у Босни за превишњу царску кућу, држи, да има право што тражи да се именује за владику. Цар Леополд упути молбу Војновићеву дворском војеном савету, који заиште мњење у погледу продаје владичанске куће — двора —. од кр. угарске дворске канцеларије. Ова се изјасни за мњење Војновићово, т. ]. да се владичанска кућа — двор у Пакрацу као дотација духовног достоинства, не може продати.