Српски сион

Отр-288.

СРПСКИ СИОН

Б р . 9.

парохијско и протопреввитерско званије прогласио „условљеним од положења стечајног испита"; онда то зеачи, да је онса 1. јануаром 1869. сва та лица стао сматрати равноправнима са онпма, који стечајни испит положе, или другим ријечима, признао им је да стечајни испит имају, и ако га полагали нијесу. А пошто се стечајни испит, по самом закону, само једанпут положити мора (§. 12. VI.), то се онда и једанпут иризнани стечајни испит, и ако није полаган, морао сматрати да важи за свагда. Држим надаље, да су од .полагањи стечајнога исиита исшо тако ослобо^ени били и сви они, који су у антерескриишуалним ирилгпсама школску своју сирему за стучање у клир довршили били, ма да их рескриит нчје зашекао као иарохе. На такво мишљење наводи ме сам закон. Он је наиме у § 8. VI. прописао предмете, из којих се има на стечајном испиту испитивати. Пропис тај јасно показује, да се наслања на пропис §. 97. III., којим је установљено, гпта ће се у богословији карловачкој, кад се рескрппт у живот уведе, имати предавати. У томе пак пропису и §. 97. III, као и у ономе §. 8 VI., означени су и такви предмети, који се у дотадашњим нашим богословијама нијесу предавали. Такав је предмет н. пр. црквено право. Услијед тога имамо права питати:да ли је закон, логичан и праведан, могао налагати да се стечајном испиту, по прописима његовим, имају додврћи они људи, за које се зна да нијесу учили оно што он хоће да се испитује? Одговор на то питање мора бити иегативан Из свега тога слиједи. да трећи, за конкурисање на мјесто пароха и прото презвитера-пароха. законом поетављени увјет није са 1. јануаром 1869. могао у живот ступити. Исти је мог чо стати на снагу истом онда, када је рескриптом преустројена, богословија карловачки, за рескриптом установљени стечајни иСпит спремила такве кандидате, који су могли испитивани бити из оних предмети, којиеу за стечајни испит рескриптом прописани.

Како је пак рескриптом преустројена, управо њиме за цијелу митрополију карловачку установљена једна богословија у Карловцима тек 1875/6 школске године отворени, то су и рескриптуална одре^ења о стечајном испиту, могла истом тада на снагу стати, када су те године у богословију уписани кандидати спрему своју богословску довршили, те су на те кандидате могла први пут и примјењени бити. Ко је дакле послије 1875/6. школске године спрему евоју за свештенички чин довршио и хтио у карловачкој митрополији парохом, или протопрезватером-парохом бити, тај је безувјетно морао иоложити стечајни исиит , осим ако као професор богословије или вјероучитељ средње школе, није у смислу закона од испита тога ослобођен био. Ето толико сам могао наћи у рескрипту о нашем питању и то дијелом у изричним његовим одредбама, а дијелом у духу, и смислу и намјери његових одредаба, ако сам им само дух, смисао и намјеру добро разумио. Али на. томе није остало. Поједини дијелови рескриптуалних одредаба о конкурентима на мјесто пароха и протопрезвитера-пароха, као и оном што је с тим у свези, течајем времена мијењани су и тијем су сгварни нови одношаји и у овом нашем питању. Закон је одредио, да ее приправници за свештенство у митрополији карловачкој, спремају у једној богослозији која је у Карловцима (§ 96. III), надаље, да се у ту богословнју примају само они, који су вишу гимназију са исиитом зрелосши свр гаили (§ 1 п 5. III), напошљетку, да тако сиремљени свештенички приправници имају шри године као свештеници усијешно одслужити и тада истом стечајном исииту присгупити (§ 3. VI), након чега стичу право на конкурисање за било које мјесто иароха и иротоирезвитера-иароха у цијелој митроиолц]и (§. 56. II. Г., §. 68. II. Е). Но још није законом нашим пропи сано спремање свештеничких приправника ни започело било, а епископ Теофан Живковић поднио је предлог, који је српски