Српски сион

бр. 9.

С тр . 237.

наш вели, да се пред епарх. конзисторијом полаже и без којега нико у нашој митрополији, послије 1. јануара 1869., неможе конкурисати на мјесто пароха и протопрезвитера-пароха ? То је онај исти испит, који је у VI. одсјеку рескрипта ; а под натписом: „0 стечајном испиту за получење парохијског звања", установљен и узакоњен тако, да је „получење парохијског звања условљено задовољавајућим положењем етечајног испита" (§. 1. VI.) и који се испит полаже не баш пред епарх. конзисторијом, него пред исиитном комисијом, коју саставља епискон из духовних чланова конзисторије, правих пароха, те професора богословије (у архидијецези), (§. 7. VI). Пошто су творци те установе налазили оправданим, да се извјесна лица која парохијално благодјејаније получити желе, од иолагања шога исиита ослободе, то су они одмах и означили, која су то лица и када се иста сматрају слободнима од полагања стечајног испита. Ослободили су они наиме од тога испита у из вјесном случају само ирофесоре богословије и вејроучишеље средњих школа (§. 2. VI). Даљега каквог ограничења, или ослобођивања испод законске одредбе, у овом случају нема, нити су односни законски прописи каквим било „прелазним опредјељењима" скучени. По томе дакле изрекао је закон, да сваки конкуренат на мјесто пароха и протопрезвитера-пароха, послије 1. јануара 1869. мора показати, да је испит пред епарх. конзисгоријом положио (§. 56. II. Г) : осим ако као професор богословије, или вјероучитељ у средњој школи, није од испита тога ослобођен (§. 2. VI) То би пак значило, да они који су се 1. јануара 1869. затекли као пароси и протопрезвитери - пароси, остају као такви и без стечејног испита на својим тадањим мјестима, но ако исти послије 1. јануара 1869. хоће да конкуришу на ДРУго к °је мјесто пароха, или протопрезвитера-пароха, морају се исказати да су испит пред епарх. конзисторијом положили.

Признати се мора да је закон прво изрећи морао, а друго изрећи могао. Ако је хтио бити праведан, он је морао респектовати сшечено већ право извјесних лица на извјесно мјесто, получење пак новога мјеста, послије 1. јануара 1869., могао је он и с погледом на та лица, прогласити т условљеним и од задовољења нових увјета, а да му нико неможе пребацити самовољност, или неправедност. Закон је то учинити могао. Но да ли је учинио? Држим да није. У томе увјерењу утврђује ме прије свега начин, на који су овоодносни законски прописи у живот уведени. У вријеме тога увођења били су, можда с незнатним изузетком, творци саборских закључака који су рескриптом похвр^ени, још у животу. Они су сигурно знали, колико су хтјели рачунати са стањем које ће њихов закон затећи, па су могли знати и то, какво су мислили заузети становиште у питању о обвезности, или необвезности њихова закона за све оне, који се при ступању његову у живот затеку као пароси, или протопрезвитерипароси. Услијед тога држим да би они били подигли глас свој против погрјешног увођења, њихова закона у живот, кад би били свјесни намјере, по којо/ би ти затечени пароси и протопрезвитери-пароси морали се подврћи испи-ту пред епарх. конзисторијом, ако су хтјели конкурисати на ново које мјесто, јер факат је, да ни послије .1. јануара 1869. то од њих није нико тражао. Из тога факта држим да се смије закључити, да је у начину на који је закон у овој тачци у живот увађан и уведен, пого^ена била намјера закона. Према томе дакле оправдан је закључак, да је закон од иолагања стечајног исииша ослободио не само оне, које изрично наводи, него и све оне које је 1. јануара 1869. као иарохе и ирошоирезвишере-иарохе зашекао. За то је закон имао и основан, логичан разлог. Кад је он пристао, да пароси и протопрезвитери-пароси, који су као такви 1. јануара 1869. затечени, остану и надаље као такви, премда је