Српски сион

Стр. 236.

СРПСКИ

СИОН

Б р . 9.

ништа даље у том погледу. Она има да установи, у чему ће тражити ту законом захтјевану способност и достојност за протопрезватерство, према томе и коме ће је признати. Може то и небити добро. можда је закон тијем сукише ирава конзисторији дао, можда ће конзисторија у много случлјева, с погледом на критерија способности и достојности за протопрезвитерство, пасти у заблуду. . . Можда. А можда п неће. И можда закон није могао бољега и згоднијега излаза наћи. Све то м )же бити, а може и небити. Једно пак стоји, а то је, да је закон тако одредио. Оа је своје право пренио на коозисторкју. У име његово не може се више говорити у питању о установљењу способности и достојности за протопрезвитерство. Но и ако се о томе, а с обзиром на установе нашега рескрипта, не може ништа више рећи, може се још говорити о оним увјетилш, које закон поставља за копкурисање на мјесто иароха, па и на мјесто прошопрезвитера као иароха. Као што знамо, закон је по^тавио зато три увјета. Прииадност ержкој уерархији. строг црквено-религиозни живот, гимит иред еиархијском конзисторијом. То су ти увјети, Од та три увјета, мени изгледа довољно јасним само други , т. ј. захтјев строгог црквено-религиозног живота. Лрви пак и треЛи дчју ми повода за даље размишљање и разглабање. По ирвом и на мјесто пароха, и на мјесто протопрезвитера у нашој митрополији, може конкурисатисамо свештеник с р п с к е ј е р а р х и ј е. Ту одмах на^таје питање: шта је то српска јерархија? Израз „српска јерархија" може имати шрострук смисао. Под тим изразом може се наиме разумијевати јерархија сриске народности , без сбзирана вјероисиовједну какву различност, а и без обзира на извјесну црквену, или нолитичку теришоријалност , или обласну ограниченост. То би била јерархија свију јерархијски уређених цркава (православне,

римокатоличке, грчко-католичке) у цијелом народу сржком. Смијешно би било и помислити, да је наш рескрипт имао на уму такву српеку јерархију. Но израз „српска јерархија" може имати и други смисао. Под њом се може разумијевати јерархија иравославне цркве, а сриске народности, опет без обзирм на извјесну теришоријалност. Како пак наш рескрипт ничим не одаје тенденцију, да би хтио посегнути у одношаје ван граница иравославне сриске митрополије карловачке , то је скроз вјероватно, да он није под „српском јерархр'јом" разумијевао ту јерархију ни у овом, другом смислу. Излази дакле дајенаш закон под „српском јерархијом" замишљао јерархцју оне црквене облаши, које се одредбе његове дошичу, атојејерархија православне ј српске митрополије карловачке, при чему је ваљда на уму имао искључење православне јерархије романске, утрпане у област у којој су и дијелови митрополије карловачке. Разумијевајући тако израз „ српска јерархија", а у свези са ријечи „ци/еле". постаје нам јасним да је наш закон тијем хтио порушити, бар што се конкуренатн на мјесто пароха и протопрезвитера тиче, оне иреграде које дијеле дијецезу од дије цезе у митрополији нашој. Не поричем да творци рескриптуалних одредаба нијесу можда и друго што мислили, када оу о „српској јерархији" говорили. Али, ако су и мислили, нијееу мисао своју довољно јасно нагласили и изразили, осим тога сами су је придавали другим одредбама својим, н. пр. одредбом о једној богословији за митрополију карловачку (§. 96. III-), о стечајном испиту (одсјек У1) и т. д., напогпљетку, мисао та њихова била би залудна, јер јој јача сила не би дала доћи до практичне ври» једности. Трећим увјетом за конкурисање на мјесто пароха, дакле и протопрезвитерапароха, сматра наш закон испит пред епарх. конзисториј ом. Какав је то испит, о којему закон