Српски сион

Б р . 9.

СРПСКИ СЖОН

Стр. 235.

товати било какву нецјелисходност и нелогичност. Па зашто није онда поставио бар иста ограничења за конкурисање на мјесто иротопрезвитера, која је поставиб за конкурисање на мјесто пароха? Он их је и поставио, и ако их није исказао, кад је о конкурентима на мјесто протопрезвитера говорио. Одредивши наиме да протопрезвитери морају бити и „пароси једне црквене општине" (§. 68. II. Е. прва алинеја), надаље, да се са мјестом протопрезвитера попуњава уједно и истовремено и мјесто пароха, могао је закон, говорећи о конкурентима на мјесто протопрезвитера, одустати од поновног набројања свију оних ограничења, која је већ напријед набројио, када је говорио о конкурентима на мјесто пароха, јер сваком ће бити јасно, да без задовољења увјетб, за парохе, неможе нико постати протопрезвитером, кад је протопрезвитерско мјесто спојено са мјестом пароха. Несумњиво је дакле да наш закон одређује и с т о и за конкуренте на мјесто пр отопрезвитера, што и за конкуренте на мјесто пароха, т. ј. да на једно и на друго мјесто конкурисати могу само они, или само сви они свештеници, који су а.) чланови срискв јерархије, б.) кадри иоказаши строги црквенорелигиозни живот, и в.) кадри иоказаши да су иред еиарх. конзисшоријом исиит иоложили. Чим је закон могућност конкурисања везао за извјесне увјете, морао је одмах изрећи и то, да конкурисати не могу сви уоиЛе свештеници, него само они , који постављеним увјетима одговарају. Остали пак искључени су из права конкурисања, како на мјесто пароха, тако и на мјесто протопрезвитера. Довде нам је јасно да је наш закон истовјетан и за једне и за друге конкуренте. Али, ако се смије претпоставити да закон добро мјери своје ријечи, онда бих рекао, да је наш закон, говорећи о конкурентима на мјесто протопрезвитера, пошао даље и да од оних који ће бити протопрезвитерима, тражи и нешто више,

него од оних који ће бити само паросима Он вели код конкурената на мјесто пароха: „еиарх. конзисторија молбенице конкурената, који прописана својства немају, одбацује" (§. 57 II. Г.) Код конкурената пак на мјесто ирошоирезвитера изражава се он друкчије, те вели: „конзисторија испитује, који су потражитељи способни и достојни за протопрезвитерство (§. 68 II. Е. друга алинеја). Смисао таква говора држим да је овај: конзисторија мора припустити кандидацији, односно избору, све оне конкуренте на мјесто иароха. који прописана својства имају, т. ј. који докажу да су чланови српске јерархије, строгог црквенорелигиозног живота и да су испит пред епарх. конзисторијом положили, дочим кандидацији, односно избору, на мјесто иротоирезвишера ш смије припуштати само на основу томе, него између конкурената који за иароха ироиисана својства имају, мора потражити оне, који су још и способни и достојни протопрезвитерства, те само такве припушта кандидацији, односно избору. Ако је то смисао наведених законских одредаба, онда наш закон заиста тражи за протопрезвитера нешто више, а то више оставља конзисторији, да она установи. Закон нага одговорио је на тај начин бар донекле оном оправданом начелу, ио којему се за виши положај мора више и искати. Мислим дакле да је по смислу нашега закона оправдано, да се испитивање молбеница за мјесто протопрезвитера са стране конзисторије не смије ограничити само на то, да се испита, да ли конкуренат неки има законом прописана својства за пароха, него се то испитивање има преотегнути још и даље«/ иравцу установљена конкурентове способности и достојносши за иротоирезвитерсшво. Одредбе законске које расматрамо не дају нам права, да на основу њих самих говоримо ишта о установљењу способности и достојности конкурената за протопресвитерство, јер закон је то оставио конзисторији, не прописујући јој