Српски сион

С тр . 234.

СРПСКИ сион

Б р . 9.

Унапријед пак пзјављујем, да зак-ључке до којих испитивањем овим својим дплазим, не сматрам непогрјешнима. Они су мишљење моје, које у мени ствара можда и погрјешно разумијевање закона п неправилно схваћање осталих прилика, које су са законом дошле у свезу или се с њим сукобиле. С тога сам и приправаа радо пристати п на свако друго мишљење, које се против мојега изнесе као правилније, на закону основаније. Толико сам сматрао потребним већ унапријед пзјавити, да се оградим, ако је то уопће могуће, од свзког сумњичења и подметања А сада ми дозволите да пређем на ствар. Са 1. јануаром 1869. ступили су у опсегу православне српске митрополије карловачке, највишим кр. рескриптом од 10. августа 1868. потврђени „закључци српског народног сабора од 18б4|5." у живот. Установама потврђених тих закључака, који се код нас кратко називају рескриитом , створен је у нашој митрополији у многим правцима нови поредак. Многи дотадањи одношаји измијењени су коначно, за њеке је пак у „прелазним опредјељењима" одређено. на који ће начин постепено у нове облике прелазити. Оправдана је претпоставка, да је нови закон „прелазним опредјељенима" прцбјегавао онда и ондје, када је и гдје је мислио да мора водити рачуна са оним стањем, које ће затеЛи при свом ступању у живот. У случајевима пак. у којима са тим стањем рачуна водити није морао, илп га водити није хтио, нови закон заводио је одмах нови ред, или бар стални. дефинитивни ред. 0 конкурисању на мјесто пароха и протопрезвитера говори у нашем рескрипту 56. II. Г., одеосно §. 68. II Е. Одредбе ших парагрифа нијесу уоиКе пикаквим „ирелазним оиредјељењем" тангираие. Оне су дакле са 1. јануаром 1869. имале с иуном својом снагом у живош сшуииши. Те пак уредбе, а с погледом на ни-

тање о конкурисању на мјесто пароха , односно иротоирезвитера , гласе: 1.) „Конкурирати (на мјесто иароха) могу из цијеле српске јерар х и ј е с а м о о н и, к о ј и с у у е т а њ у п о к а з а т и с т р о г п црквено-религиозни живот, и к томе још и да су пспит пред епарх. козистори јом положили" (§, 56. II. Г.), 2.) „Конзисторија расписује стециште за упражњено мјесто п рото п резв и тера, за које се свешт е н п ц и ц и ј е л е с р п с к е ј е р а р х и ј е пријавити могу" (§. 68. II. Е) Уколико су дакле до 1.јануара 1869. у погледу конкурисања на мјесто пароха и протопрезвитера друге какве норме, или други какви начини постојали и важили, са наведеним даном имало је све то престати и од 1. јануара 1 8 6 9. на расписани стечај за пароха конку рисати м о г л и с у с а м о о н и, који су а.) били чланови сриске јерархије, б.) били кадри иоказати строги црквенорелигиозни живош, и в.) били кадри иоказати, да су иред еиарх. конзисторијом исиит иоложили, дочим су од 1. јануара 1 8 69. на расписани стечај за протопрезвитера могли се пријавити свештеници ци јеле сриске јерархије. Упада у очи да наш закон јаче ограничава конкурисање на мјесто иароха , неголи конкурисање на мјесто иротоирезви• тера. По њему на мјесто иароха могу конкурисати не сви, него само они који означена три увјета имају, дочим се на мјесто иротоирезвитери могу пријавити сви који само једном увјету одговарају, наиме, који су из српске јерархије. Логично би пак било очекивати, да ће закон баш обрашно поступити, т. ј. да ће конкурисање на мјесто иротоирезвишера јаче ограничити, него што ограничава конкурисање на мјесто пароха То би изискавала и цјелисходност, према којој ее закон мора такође управљатп А ако бн закон имао разлога да то не учини, онда би се могло очекивати бар то, да једна ком мјером ограничи једно и друго. Закон не може никако хтјети декре-