Српски сион

С тр . 240.

СРПСКИ

СИОН

бр . 9.

чаја до случаја дозволу, да се исти могу намјастити у парохијској служби у реченим дијецезама и то, као што сазнајемо из извјештаја о сједницама св. архпјереј ског синода, држаним 27. новембра до 1. децембра 1903., само на парохијама IV., V. и У1. разреда, што св. архијерејски синод и дал>е у крјепости одржава. Напошљетку, уз досада истакнуте прилике, појавила се још једна, коју морамо такође у расматрање узети. И ако је закон одређеио исказао, да је „получење парохијског званија условљено положењем стечајнога испита", догодило се ипак да су овдје ондје припуштани конкурисању на мјесто пароха и протопрезвитера пароха и такви свеш теници, који су по јасној одредби закона били дужни најирије сшечајни исиит положиши, а нијесу га иоложили Та протузаконитост бивала је с тога, што се законски преписи о стечајном испииу, на неким мјестима, нијесу у живот привели ни онда, када је богословија карловачка за исти кандидате већ спремала и спре= мила. Како ми није намјера да критикујем закон, нити да оцјењујем оно што се послије онога дана, у који је закон имао у живот ступити, догодило и учинило. него ми је једино намјера, да с погледом на питање о праву конкурисање на мјесто пароха и протопрезвитера у нашој митрополији, испитати и установити покушам дшб јипе, то се морам и уздржати од сваке примједбе на установе закона, исто тако и од сваке примједбе на оно што је, по увођењу закона нашега у живот, стварано. Ни најтемељитија критика, ни најоправданије примједбе, не мијењају ништа у правном стању извјесног предмета, док постоји закон који то стање ствара, Критика и примједбе, (а могло би се много критиковати и примједбе, можда и најжешће осуде чинити) могу послужити доношењу новог закона. Постојећег оне се не дотичу. И кад је ријеч о закону који постоји, онда не помаже ни ревоновање над приликама, које су с њим у свези. Тада је питање: кшви су правни одношаји услијед тих прилика створени?

На то питање прелазим, као што рекох остављајући на страну критику закона и осуђивање с њиме везаних прчлика. Порнцати сигурно неће нико хтјети, да све оно што смо видјели да се догодило по ступању рескрипта у живот, није и у односне одредбе завонске дубоко засјекло. Већ иромјене шекетиа §. 3. VI. учинила је то 1875. године. Промјеном том држим да није само нови текст у тај параграф унесен, него да су њоме уједно тангиране и одредбе 56. II. Г, а ш §. 68. II. Е., уколико говоре о конкурентима на мјесто иароха и иротоирезвгт.ера-иароха. Дотле није могао нико од оних који су законом упућени на стечајни испит, постати парохом, ни протопрезвитеромпарохом, док није три године као свештеник служио и затим стечајни испит положио Послије чромјене, учињене 1875. у §. 3. VI., иарохом је могао иостати и онај који ни дана није ировео у служби свешшеничкој Пошто је пак и протопрезвитер парох, дотакла се споменута промјена и оне одредбе која и о протопрезвитеру говори, тражећи и од конкурента на мјесто протопрезвитера исто што и од конкурената на мјесто пароха. Но дотакнувши се и тога, да ли је и ту произвела оно што и ондје, гдје се само о конкуренту на мјесто пароха говори? Моје је увјерење да није. Моје је увјерење да нови текст § 3. VI није одредио и то, да онај који ни дана није био евештеником, може постати и иротоирезвитером, кад као свршени богослов стечајни испит положи, односно да такови тијем не стиче ираво на конкурисање и за мјесто ирошоирезвитерско. Разлози на којима се то моје увјерење оснива, ово су: 1.) нови текст §. 3. VI., у којему се говори само о кандидатима „за парохијско звање", а не и за иротоирезвишерско, 2.) остављање не дирнутим текста §. 68. II. Е , у којему се изрично вели, да се за мјесто протопрезвитера могу пријавити „с в е ш т еници", 3.) што узроци који траже да