Српски сион

О тр . 24 1.

се множи број кандидата за иарохе , не траже да се у исшој размјери множи и број кандидата за иротоирезвишере , 4.) гато закон за протопрезвитера тражи нешто вигие, него за пароха. Ради тога држмм, да и послије 1875. године, конкурентом на мјесто протопрезвитера може бити само свешшеник , који законом прописним увјетима одговара. Увјерен сам пак, да би онај који је предлагао нови текст за §. 3. VI., морао био унијети у исти и одредбу за протопрезвитере, кад би био сматрао, да је настала иотреба, да се мијења и дотадања одредба законска у погледу кандидата за мјеста иротоирезвишерска. Пођимо сада даље. Да видимо, да ли су и какве су промјене настале у праву конкурисања на мјесто пароха и протопрезвитера, које је рескриптом створено, дјелимичних уклањањем и отступањем од одредбе 105. III. и §. 96. III., од којих први установљује обим иреднаука за ступање у богословију, а други, да свештенички приправници за митрополију карловачку добивају богословско своје образовање у богословији карловачкој. Поставивши у тим својим одредбама једну једину, за цијелу црквену област митрополије карловачке једнаку норму, морао је закон прихватити и логичну конзеквенцију таквог свог нормирања. Он је то и учинио. Порушио је најприје све преграде, које су дотле конкуренте на мјесто пароха и протопрезвитера упућивале на извјесну дијецезу у митрополији, или га у извјесној дијецези задржавале. Надаље признао је исту научну квалификацију достатном и за мјесто иароха и за мјесто иротоирезвитера, остављајући конзисторији право, да само код конкурената за мјесто протопрезвитера, обрати пажњу још и на сиособносш и дошојносш њихову за то мјесто. Једно и друго морао је закон учинити, јер су иредув]ети и за једно и за друго законом били за све једнако фиксирани. Кад се је пак дошло до тога, да се законом одре^ени једнаки за све иредув]еши у неједнаке расшварају , онда је то морало повући за собом и разилажење у ОРПОКИ ОИОН 1904.

консеквенцијама , које су у стању једна® кости такође једнаке за све биле. Чим је неко. без обзира на одредбу §. 105. III., хтио да ступи у богословију карловачку, не тражећи прописаним путем оиросш од иреднаука у том параграфу означених и неосигуравши се да оирош тај буде у потпуном облику изречен, чиме би се он пред законом сасвијем изједначио са сваким који односне преднауке има, велим, чим је неко тако хтио да ступи у карловачку богословију, тај је одмах морао бити начисто, да он неће моћи у митрополији карловачкој стећи она права, која имају они који су се постарали да пропису §. 105. III. одговоре. Да су они о томе били на чисто, доказује ми то, што су такви редовно говорили: пошто је у дијецези тој и тој велика оскудица у парохијском свештенству. На такав говор добили су и одговор: подјељује се дозвола да се у богословији карловачкој може за свештеника спремати, али по свршетку те спреме може пастирску (душепопечитељску, душестаратељску, парохијскуј службу или звање вршити само у тој и тој дијецези. Оумње није било никакве. зато су њеки подвргавали се накнадно напорном труду, да још за вријеме спремања у богословији, задовоље пропису §. 105. III., т. ј. да положе испит зрелости и на тај начин да се изједначе са онима, који су то прије ступања у богословију учинили. Виљежим и ту околност, јер и она потврђује, да министарском дозволом није био изречсн опрост од преднаука. На т&ј начин ограничен је пропис рескрипта, који подјељује ираво конкурисања на мјесто пароха и протопрезвитере, свима члановима, или свима свештеницима сриске јерархи]е, широм цијеле митрополије карловачке. То право остало је нетакнуто онима који су законским прописима задовољили, а који нијесу, ти су упућени само на извјесне дијецезе, те не могу конкурисати на ниједно мјесто у другим дијецезама митрополије наше. Они јесу свеш. теници митрополпје карловачке, они могу вршити функције свештенослужитељске и у другим дијецезама, ако су за то спо18