Српски сион

С тр . 242. СРПСКИ

собни, али тражити нажјештење, звање, шш службу у другим дијецезама немају права. А како је са њиховим правом конкурисања у оним дијецезама, на које су они ограничени ? ЕБихово право конкурисања на свако мјесто иароха у дијецезама на које су они ограничени, ван сваке је сумњз. Ради потребе за душепопвчитељску (пастнрску, душестаратељску) службу у тим дијецезама, добили су они дозволу, коју су ради тога и тражили. Тим иошребама могу они и задовољавати, али даље не. С тога се мени чини, да су они, баш услијед такве дозволе искључени из ирава на намјештење у другу коју службу, или звање црквено и у тим дијецезама, оеим службе, или звања парохијског (пастирског, душепопечитељског, душестаратељског), дакле и из ирава на конкурисања за мјесто ирошоирезвишера и у тим дијецезама. А зашто тако мислим? Зато што држим да онај, који је добио изузетну дозволу за нешто ниже , није тијем одмах добио право и на више, надаље зато што се у дозволи, коју су они добили и на основу које они до својих права долаве, спомиње само душеиоиечишељско звање , а не п ирошоирезвитерско, осим тога и зато што се ни при тражењу дозволе, ни при давању исте, оскудица у кандидашима за ирошоирвзвитерска мјесша нити истиче, нити спомиње, услијед чега се мора закључити, да оскудице у томе и нема, а чега нема, о том се не може ни одлучиваши, напошљетку зато, што би се непотребним дозвољавањем и онога, у чему изузетка није требало, без нужде и потребе, дакле неоиравдано скучавало ираво свију оних, који су законским ироиисима иотиуно задовољили. То су разлоза, којн ме нагоне да тако мислим о питању томе онда, када је ријеч о ираву на конкурисање за мјесто ирошоирезвитера оних свештеника, који су без прописаних преднаука у богословију пуштани, да се спреме за душепопечитељску службу, а ради нужде и потребе, која се у том осјећала у иввјесним дијецезама. Као што смо напријед већ споменули,

СИОћ Б р. !).

обустављено је 1891Ј2. шк. године пуштање у богословију карловачку таквих приправника, који испита зрелости ш>мају. А кад се показало, да извјесне дијецезе немају кандидата за получење нижих класа иарохија, одлучено је да ее тој оскудици доскочи тијем, што ће се дозволити, да се извјесни младићи на сшрани спреме за свештенике, који би по довршеној тој „мањој богословској спреми", на те парохије могли доћи. Сад није више говор само о мањој мјери иреднаука, као што је био случај код свештеничких приправника, о којима смо мало час говорили. Сад се већ го вори и о мањој богословској сиреми од оне која је прописана нашим рескриптом. Нова та околност морала је опет произвести и неке промјене у стању питања о ираву конкурисања на мјесто пароха и протопрезвитера у нашој митрополпји Сви са мањом богословском сиремом но што је закон иште, морали су бити искључени из ирава на конкурисање за мјесто иароха виших разреда и у оним дијецезама, у којима су једино и могли на мјештење добити. 0 искључењу пак њихову из права конкурисања на мјесто иро шоирезвитера и у тим дијецезама, није потребно ни говорити. То су ограничења законом подијељенога права на конкурисање за мјесто пароха и протопрезвитера у нашој митрополији, која су створени отступањем од §. 105. 111. и §. 96. III. рескрипта. Та ограничења извиру из основних захтјева рескрипта у том погледу и из начина, на који се од тих захтјева отступало. Али можда природа и обим тих огра* ничења није добро схваћена? Може бити, а може и небити. Коначни суд о томе могао би изрећи само онај, који је дозволу за отступање од законских прописа давао. Само тај може тачно казати оно што је са подјељивањем дозволе везивао. Само он може прецизно означити, каква је права спајао са дозволом својом. Само он може изрећи да ошсшуиање од закона који постоји, не повлачи за собом ограничење ирава које исти закон даје. Други нико, најмање пак било која епархијска