Српски сион

С тр . 246.

Б р . 9.

љубави,с каквом студијом и спремом, о томе је доцкан данас говорити, боље рећи: јад јадати ; као што је заман јад јадати и због недуховности и неспремности већине наших саборисања и о многим другим потребама наше цркве и народно-црквене автономије, — ради нељубави и неспремности сабора наших данас у најљућим оковима нлјбедније потиштености и нонижености највише саломљене, измождене. Довољно је, за данас, да установимо Факт, да је парохијско свештенство било осуђено. да трпи и претрпи 40 годипа од свију Фактора признате недостатке и неправедности његове већ заантикварене дотације. Јесте, 40 година; али таквих 40 година, у времену којих је парохијско свештенство морало долазити до осведочења и осећања, да је оно неко, некад заборављено, нонекад заностављено па и понижено, ал' увек пасторче у нашој цркви и вародно црквеној автономији. То осведочење морало је свештенство стицати, такво осећање морало је његову душу обузимати, јер је за тих 40 година не једаред гледало, како се материјална егзистенција свију других трудбеника, чиновника, па и иослужитеља, у цркви и автономији, новишавањем њихових плата нобољшава; шта више, како се неким чиновницима вотирају и исилаћују сваке године и неке на граде, ремунерације, у новећим свотама; на и оним чиновницима, чија је илата и г. 1902. славила ноново евоју новишицу... Свештенство није завидело, нити је замерало повишицама плате и све бољем уређивању и унапређивању дотације тих т].удбеника, чиновника Напротив, одобравало га је, сматрајући то унапређивање потребним, те и оправданим; аи' га је морало љуто болети помисао и осећај, да је у целој цркви и автономији једино парохијско свештенство осуђено, да сноси и нодноси 40 година дотацију, која је већ пре 35 година у сабору призната и нро глашена несходном и неправедном. Да сноси и подноси такву дотацију, на очиглед и поред свију промењених нрилика, поред све веће скуноће животних намирница, поред све већих моралних захтева, који се

постављају свештенству, поред све већих порезних терета на његову дотацију и поред све многобрсјнијих послова који му се у дужност стављају. Та скупоћа, ти захтеви, ;и терети и послови, пореметили су давно већ равнотежу, која треба да постоји између њих с једне и свештеничке дотације с друге стране. Годинама норемећена та равнотежа била је и јесте не само од личне невоље и беде свешгеника и њихових породица, него и на грд ну штету највиших интереса цркве и народа. Од свештенсгва се све више тражило и тражи, а, нрема измењеним приликама, све му се мање давало и даје. И кад сам рекао, да се парохијско свеготенство у свом очајању осећа већ пасторчетом у цркви и автономији нашој, нисам то рекао тек да кажем, нето је то једна круана истина. Тај осећај постао је и развија с<ј све више у разноврсном горком искуству нарохијског, световног евештенства. Веома је ризично не водити о том осећају озбиљна рачуна. А да је тај осећај основан, изнећу о томе овде само један доказ, што га пружају на саборском састанку 1892. гбдине и донесене две мировинске уредбе; уредба о мировинском Фовду за удовице и сиротну децу српског православног свештенства у онсегу српске митрополије Карловачке и мировинска уредба за народно црквене чиновнике и ироФесоре. Те уредбе не обухватају парохијске свештенике, сигурно зато не, јер је и сг.бор г. 1892. у својој галантерији нрема све штенству био тога мишљења, да се православни српски парохијски свештеник у митрополији Карловачкој може умировити без мировине — са милостињом, какву му Саборски Одбор милостиво удели. Па каква разлика у бризи и старању, у предусретљивости и љубави сабора тога према парохијском свештенству с једне, а народно-црквеним чиновницима и проФесорима с друге стране? Целу студију бих могао о тој разлици да изнесем. За данас нека буде доста и ово што ћу рећи. Већ разлика у основној мисли и циљу тих уредаба, како много говори о запо стављености и иасторству парохијскога