Српски сион

С тр . 248.

СРПСКИ

сион

Б р . 9.

и не &шгу, јер ми ее срце стеже, душа ми плаче. Но само хоћу да заиитам: зар парохијско свештенство нема разлога и повода — о кад не би и других још било — да се осећа као неко пасторче? И зар да се не запитамо сви у глас: јесмо ли ми парохијски свештеници у нашој цркви и автономији гшзега р1ећз, ијји смо пастири цркве, који имају право захтевати да се у цркви и автономији и о њима истинска и праведна брига води? Но ; можда смо ми, браћо, свему овоме, што се збило и што се дешава, донекле и сами криви? Криви смо и ми, јер смо ћутали и јер ћутимо и данас. Ми и данас муком трпимо све што нам се чини, и подносимо да нам се ништа не учини. Дотација нам дочекала ево и 40 годишњицу; а место мировине удељује нам се нека милостиња, која свештеника после 30 и 40 годишње службе тера у просијаке, у крајњу сиротињу и нужду, у понижење скакојако, а његову нородицу у робље невоља и беда свакојаких. Свештеничке жене долазе у искушење, да зажеле смрт својих „умировљених" мужева, како би дошле до веће мировине своје удовичке него што им мужеви, старци свештеници, имају милостиње. Има ли веће ироније? Грозна је та иронија, али нотпуно стварна, истинита. Браћо! Против ове наше невоље и беде ваља нам спровести резолутну акцију. Парохијско евештенство пе сме више ћутати и трпити. Свесно себе, свога броја, своје снаге, свога достојанства, својих права као и својих дужности у цркви и народу, — парохијско свештенство ће морати проговорити. Отворено и јасно, да га свако разуме; громко и глаено, да му се глас чује и дочује и по највишим висинама, с којих му се номоћи и задовољити може и треба. ГГарохијско свештенство ће морати проговорити у многим стварима, о разним приликама у нашој цркви. . . . За сада, браћо, проговоримо ми, као један мали део велике целине тога свештенства; проговоримо у предмету своје дотације и мировине. Читалисмо, да законотворни пододбор Саборског Одбора спрема за иредстојећу

саборску раснраву и предлог о свештеничкој дотацији. Предлог који се израђује за уредбу о свештеничкој дотацији није нам нознат, а треба да га упознамо, пре него се изнесе пред сабор. Но о том предлогу пронео се глас, да он уређење свегатеничке дотације спаја са митрополитским и епископским добрима. Ако је то истина, онда би то значило: уређење наше дотације одбити, онет, на неизвесно, дуго време. Рачун са митронолитским и енисконским добрима нри уређивању свегатеничке дотације јесте: дотациона иојезија. А у питању своје дотације свештенство ваиије не за нојезијом, него за подмирењем услова своје материјалне егзистенције. Против такве дотационе нојезије, која ће — нема сумње — уређење свештеничке дотације срушити са свога Парнаса у 50 годишњицу наше дотационе невоље и беде, ваља нам иодићи глас, чим дознамо на сигурно, да су се законотворни пододбор и Саборски Одбор одугаевили том дотацио* ном појезијом. Но да то дознамо, и то што пре, тражимо, да се предлог за уредбу о дотацији иубликује, а тиме свегатенству омогући да за времена предлог проучи и о њему своје мигаљење изнесе, на што има несумњиво право. Тражимо, да се и парохијском свештенству узакони праведна и достојна мировина, да се она ооигура и њиховим удовицама и њиховој деци. У свези с тим изрецимо иотребу и жељу, да се у исту сврху састане и општи митрополијски свештенички збор, а приони мо око сазива таквог збора како би и он могао казати своју реч у овим зчачајним пигањима за целокупно нарохијско свештенство. У сврху тога нредлажем, да збор донесе закључке, које ћу предложити.*

Запиеник дана 27. аирила (10. маја) 1904. у Карловцима одржаног збора православног срнског парохијског свештенства у Карловачком протонрезвитерату, под предсеништвом окр. протопрезвитера пречасног г. Јована Јеремића. Присутни су: г. г. парох Карловачки про тојереј Василије Конслантииовић, парох Иришки * Ти цредлови со налаве у Запиенику збора.