Српски сион

С тр. 268.

стиски

сион

Вр. 10.

иатријаршије", у 62. Гласнику српског ученог друштва у Београду, ми смо под IV. оиширно испричалп, како је постала данашња архиепископија карловачка и српска митрополија и зашто. Карловачка је архиепископија и српска митрополија установљена привилегијом краља Леополда I. од 4. Марта 1695. а потврђена и призната граматом пећског патријарха Грка Калиника, — који и сам није канонично сео на патријарашки престо св. Саве, него је по бегу иатријарха Арсенија III., послат из Цариграда 1691., — граиатом својом од 18. Маја (и у „Беседи'% где је иста први пут штампана и у доцнијим наводима вели се да је издата Марта, што је погрешно, јер је издата Маја 18.) 1710. И г. Вукићевић наведе у својој поменутој књижици на 6. стр. у целини исгу Калиникову грамату, а изостави из ње оно, што је најглавније, т. ј. где је — у ком је месту издата. И у „Беседи" а и у оригиналу се вели, да је у Нимету издата, — а. Нимет је село близу Темишвара. Г. В. као правник имао је разлога што је прећутао где је она издата, а тај је био то, што се бојао, да га ко не упита: та каква Је то „велика грамата — као што је г. В. назва — којом се даје автокефалност једној цркви, коју је патријарх издао у једном незнатном сеоцету, далеко од свога седишта Пећи. И заиста, кад се узме у обзир, да је иста без потписа натријархова на обичној хартији на 2 листа обичне четвртине данашњег малог табака, а написана је на. једној страни, и да се на њој с друге стране — на чистој страни ^— налази само иечат патријарха Кдјлиника; онда се она не може назвати „великом граматом." Ну, узмимо да је она оригинална грамата, питање је, је л' јој строто узевпш њоме нравоваљано — канонично — дата автокефалност? Ми велимо да шо није■ А није с тога, што је њу издао сам патријарх Калиник без сутицаја синода ил бар и једног другог срнског архијереја. Издао ју пак у Нимету ил' боље рећи „ва путу" идући у Темишвар, јер је у то време темишварска енархија као турска област, потпадала под пећског натријарха, а не под карло-

вачког архиепископа, где се он морао задржавати купећи „таксил", као што су и његови прејемници одлазили у Темишвар те нутем купили таксил. Патријарх је Арсеније ПГ. знао добро да је по његовом нануштању Србије и прелазу у Угарску, на његов престо постављен патријарх Калиник, и њему није то ни мало сметало да моли краља Леополда да призна авгокефалност српској цркви на овој страни. Како он, тако исто и његов нрејемник Исаија Ђаковић — и ако је овај нризнавао пећског патријарха за „старМша по прввопр^столствпо и вго вб д 8 ховномб нал^жанЈк) нсШлВчати се в^чне", управљали су самостално овостраном српском црквом и тек је прејемник Исајин Софронтије Поцгоричан умолио — по горњој грамати — иатријарха Калиника, да се може називати и бити нрви митрополит шшо је он и дошле био, као што је био и Исаија по закључку саборском од 1708., на ком је проглашена крушедолска митрополија ово је првобитни назив овостране митрополије — да буде „катедра митрополитскан всемВ слов^но-срвбскомоу народВ нодб властш св^тлаго римскаго ћесара бнваемоаб". ( Веседа 1869. стр. 155.) Из реченог се види да ни карловачка архиепископија и сриска митрополија није канонички — на које се становиште г. В. ставио и с тог становишта третирао питање о укинућу пећске натријаршије — постала. Поменута грамата пагријарха Калиника од 18. Маја 1710. штампана је досада у целини прво у п Беседи и 1869. стр. 238 9. Затим смо је ми у 62. Тласшку навели, а трећи ју је пут навео г. В. у својој поменутој књи» жици на стр. 6[7. изоставивши као што рекосмо место где је издата. Да се иста Калиникова грамата не може назвати исправном граматом, доста нам је да наспоменемо само то, каква је разлика између ње и грамате патријарха пећског Мојсија Гајовића, коју је издао у патријаршији нећској 15. Авг. 1721. М ојсију Петровићу, коју смо навели у чланку „Мо.јспје Петровић, митронолит београдски" у XXXIV. Споменшу кр, српске Академије стр, 92)3. Патријарх је Мојсије издао исту „са с8дств В нлцимб с нимб саборн4 нр&и>евеш ,еннимБ митрополитиш, богслгобезнимв епискономБ и